Почеци „Песме Евровизије“ – од радијског преноса до колор телевизије

Пандемија коронавируса навела је организаторе „Песме Евровизије“ да откажу овогодишње издање у Ротердаму, што се догодило први пут од почетка одржавања такмичења 1956. године.

Идеју о „Песми Евровизије“ покренула је Европска радиодифузна унија (ЕБУ), која је настала 1950. године са циљем да окупи радијске и телевизијске емитере Европе који би међусобно размењивали садржаје и информације.

Састанак у Монаку 1955. године на којем су чланови ЕБУ-а разговарали о стварању паневропског музичког такмичења које би ујединило ратом разорену Европу, а надметање би било слично музичком фестивалу у италијанском граду Санрему. На челу комитета за организацију новог такмичења налазио се Марсел Безенсон, а за првог домаћина одређен је Лугано у Швајцарској.

Прво такмичење

Премијерно издање „Песме Евровизије“ одржано је 24. маја 1956. у театру „Курсал“ у поменутом швајцарском граду и знатно се разликовало од свих каснијих такмичења. Надметало се седам земаља – Белгија, Западна Немачка, Италија, Луксембург, Француска, Холандија и Швајцарска, а свака земља могла је да пошаље по две песме, па је тако било 14 такмичарских композиција.

Први „Евросонг“ је био радијски програм, али се такмичење емитовало и на телевизији, за оне срећнике који су у то време поседовали ТВ пријемник. Снимак такмичења није сачуван, а постоји само снимак извођења победничке композиције Refrain, швајцарске представнице Лис Асије.

Победника су бирали чланови жирија из свих земаља учесница који су морали да дођу у Лугано како би учествовали у тајном гласању. Све земље су, осим Луксембурга, послале своје чланове жирија, те је уместо њих гласао жири из Швајцарске. Пошто је гласање било тајно, могло се гласати и за своју земљу, што је оставило простора за нагађање да су управо ова правила помогла домаћину да дође до победе.

Резултати гласања никад нису објављени, а већ од наредног такмичења гласови чланова жирија били су доступни јавности.

Музичко такмичење се шири Европом

Следеће године такмичење је одржано у Франкфурту, у Западној Немачкој. Нагађало се да је домаћин одабран на основу тога што је немачки представник заузео друго место у Лугану, али то никад није потврђено. Правило да победничка земља следеће године организује такмичење још није било уведено, већ је постојала идеја да све земље учеснице у неком тренутку угосте европске музичаре.

Такмичењу у Франкфурту су се придружиле Аустрија, Велика Британија и Данска. Због већег броја такмичара било је потребно практичније решење за домаћина. ЕБУ је одлучио да домаћин следећег такмичења буде Холандија која је победила у Франкфурту и од тада се организација фестивала увек нуди победнику из претходне године.

Број такмичара се из године у годину увећавао, па је тако на „Песми Евровизије“ 1961. године у Кану учествовало 16 држава, којима су се те године прикључиле Финска, Шпанија и Југославија, која је била једина комунистичка земља која се такмичила.

Прва представница Југославије била је Љиљана Петровић која је извела песму Неке давне звезде чији је текст написао чувени Мика Антић, а музику Јоже Прившек. Љиљана Петровић је у Кану заузела осмо место.

Преседан испред Далијеве скулптуре

Током шездесетих година број земаља учесница се није много мењао, а прво такмичење које је емитовано у колору било је 1968. године из Лондона. Такмичење је одржано у „Ројал Алберт холу“, а своју прву победу је остварила Шпанија коју је представљала млада певачица Масијел са песмом Ла ла ла.

Европа се следеће године окупила у Краљевском позоришту (Teatro Real) у Мадриду, а за дизајн промотивног материјала и израду скулптуре која се налазила на сцени био је задужен познати уметник Салвадор Дали.

Након 14 година такмичења у Мадриду се догодило незамисливо – четири земље које су се нашле на врху табеле имале су исти број поена. Због тога што правило о одређивању победника у оваквим ситуацијама није постојало, такмичење одржано у Мадриду било је једино које је имало четири победника – Велику Британију, Француску, Холандију и Шпанију, која је постала прва земља са две узастопне победе.

Пошто су четири земље победиле, поставило се питање ко ће бити домаћин следећег „Евросонга“. Велика Британија и Шпанија су организовале претходна два такмичења, па је ЕБУ донео одлуку да се такмичење одржи у Холандији или Француској. Одлука да се „Песма Евровизије“ 1970. године одржи у Амстердаму донета је бацањем новчића. 

Због нејасних правила у вези са победником, Аустрија, Норвешка, Португалија, Финска и Шведска су одлучиле да бојкотују „Евросонг“ у Амстердаму, што је довело до тога да на такмичењу наступи само 12 земаља – најмање учесника од 1959. године.