Констракта за РТС: Верујем да публика има капацитет да разуме моју песму

Представница Србије на „Песми Евровизије" Ана Ђурић Констракта је у гостовању у специјалном издању Културног дневника РТС-а рекла да мисли да се неће одморити до јуна, али да сматра да може да се живи и са мање сна.

Кич је деценијама доминантан у популарној култури и баш се лепо негује. Зашто је постао нормалност, па се чудимо, и ти, и ми, што си победила или што си постала популарна?

Што се кича тиче, то је појам који ја прилично избегавам. Треба сад да се сложимо око тога шта је кич и чини ми се да се чак можда последњих 50 година граница између кича и онога што није кич некако замаглила. Мени лично, кич зна да буде и забаван, можда чак у некој крајњој линији и едукативан и оно што бих ја могла као кич да прихватим би био неки стереотипни начин размишљања. Што се популарности тиче, некако се показало да постоји капацитет за разумевање и верујем да публика има тај капацитет, као и сад што се показало.

Дакле, ниси дошла да победиш, дошла си да промовишеш песму за коју си мислила да јој није место на овом такмичењу и када си изашла на бину као победница питала си "А шта ја сад треба да радим?". Да ли је то било велико неповерење у себе или у публику?

Не, немам неповерење у публику. Да се вратимо на претходно питање, мислим да је тај мој приступ свему томе можда кич, да ја стереотипно размишљам да једна оваква композиција можда не треба да буде тамо где је отишла и то је сада испало као мала диверзија, али мислим да се само показало да можемо можда и другачије да бирамо.

Песму ниси сама пријавила за такмичење. Ко је?

Дала сам одобрење да се пријави на крају. У принципу, иницијатива је дошла из самог студија "Грувленд" и од пријатеља који су препознали да то заиста може ту да иде. Ја, кажем ти, из тог стереотипног приступа сам мислила да "Евровизија" значи раскошни вокали, дуге хаљине, и тако даље, али то је стереотипни приступ и мислим да смо сада успели да то мало разбијемо.

"In corpore sano" је убедљиво прва песма у трендингу у региону, али и у многим другим европским земљама. У Швајцарској, Норвешкој, Русији, дуго је била и у Италији. Светски медији пишу о теби. Прескочила си на сајту "Genius" и Зендају и светске звезде и чини се да се никада није у овој мери говорило о једном евровизијском представнику који још није ступио на евровизијску сцену, односно тамо извео песму. Како ти то доживљаваш?

Ја, у суштини, не пратим баш те предевровизијске токове, тако да не знам колико се иначе причало, али јесмо постигли значајан успех са овом песмом. Чини ми се да је опет у питању та нека универзална општа тема коју може да перципира широка публика. И она је, наравно, спакована на одређени начин који је, на први поглед, зачудан, али исто тако и увлачи у причу и спакован је промишљено и мислим да је то све допринело томе да песма добије тај ранг.

Како се осећа човек без књижице? Некако ми се чини да је тај појам немања књижице из твоје песме исувише банално примљен и схваћен и чуди да људи не знају колико људи и које све категорије немају здравствено осигурање. Они који је имају, неретко одаберу да се лече код приватника, што из субјективних, што из објективних разлога.

Човек без књижице се осећа незаштићено, али књижица овде јесте метафора која се не односи конкретно на одређену групацију људи, иако смо могли да је искористимо прилично фино за неку локалну причу. У принципу јесте метафора о тој незаштићености нас појединаца у овом окружењу. Негде, у крајњој линији, и кад је имаш, као што си рекла, посежеш за приватним клиникама, прегледима. Књижица не гарантује ту заштиту, а нека идеална ситуација би била када бисмо сви ми имали исти приступ истом здравственом осигурању.

Рекла си недавно да живимо у атмосфери страха. На шта си конкретно мислила?

Мислила сам на страх који је једна општа атмосфера. Страх је погодан за манипулацију, а иза тога стоји потрошња. Оно у чему ми живимо јесте да се здравље поставља као нека врхунска вредност, здравље се поставља у паралелу са младошћу. С тим у вези, старост се поставља као једна тема, као нешто што је непожељно. Тако да све то негде иза себе има ту неку потрошњу као циљ. Што се тиче атмосфере страха, пре свега сам мислила на општу атмосферу. Страхом можемо да манипулишемо, када су људи у страху можемо да манипулишемо, а иза тога стоји потрошња.

Концепутална уметност у својој бити третира нека суштинска питања на глобалном нивоу. Твоја песма јесте концепт, односно перформанс или барем, условно речено, кокетира са тим категоријама. С друге стране, у твојим песмама, најбитнији су текстови, односно дубина тема које промишљаш, па је ли једно друштво здраво онолико колико брине о човековом здрављу?

Јесте и онолико колико све третира на исти начин. То мислим да би било битно, а да се држи тих неких основних принципа. Дакле, да, друштво је здраво онолико колико све третира на исти начин и колико су основна права доступна свима, на исти начин.

Концептуална уметност поларизује људе овде и један одређен број је не сматра уметношћу. Помињем то зато што ми се чини да постоји једна врста отпора када говоримо о томе. Како ти то видиш? Је ли то случајно? Шта је разлог томе?

Тешко ми је то питање, право да ти кажем. Ако гледамо глобално, можда тај отпор према концепуталној уметности иде из неког отпора према нечем новом и нечем што мора да ангажује интелектуално, без обзира на то колико год је модерност учинила да ново буде као нека пожељна вредност, а локално гледано, мислим да се та подела на оне које воле и оне које не воле истоветна оној подели која је иманентна нашем друштву - ако није ово, онда је оно. Мислим да је то један од битних проблема локалних. Значи, ми не можемо, некако као да не постоји та способност да се види нешто између.

Играш се изреком "У здравом телу здрав дух" тако што си је преформулисала. Између осталог, "у здравом телу узнемирен ум". Рекли смо да је друштво здраво онолико колико је појединац здрав, а где је појединац сад, осим што је уплашен и незаштићен?

Он је дезоријентисан на разне начине, поготову што је изложен свим информацијама које су и истините и лажне и све постављене у исту раван, тако да је он препуштен на крају сам себи и неким разним праксама selfcare-a које воде можда у нешто боље, а углавном не.

Увек су јавне личности привлачиле пажњу јер нам је све то гламурозно и далеко, па није случајно што ти причаш о тајни хидратације косе Меган Маркл зато што то продаје новине, али чини ми се сада више него икад. Зашто се толико бавимо тривијалним и баналним темама? Је ли имамо толико мало сопствених живота?

Мислим да је ту нека, можда, двојака ствар у питању. С једне стране, бављење тиме нас чини пасивним, где ми, конзумирајући све те информације о неким тамо недодирљивим познатим, богатим, забавним животима, ми преносимо њима улогу да у наше име живе такве животе, а с друге стране, кроз тајну косе и хидратацију добијамо прилику да куповином овог или оног производа и ми сами помало постанемо Меган Маркл, а на крају улазимо у пасивизацију и потрошњу.

"In corpore sano" је део "Триптиха" који отвара песма "Нобл". Ти си у својим четрдесетим, то кажеш и у тој песми. Зашто се тело доводи до несклада данас разним интервенцијама између онога што је изнутра и онога што је споља? Зашто се толико тешко носимо са годинама, жене поготово?

Жене поготову, вероватно зато што је то нека атмосфера где жена треба да буде млада и лепа. Једино као таква је она. Генерално да, старост је нешто о чему се мало прича, што је непожељно. Здрав једнако је бити млад и ми смо стално у том покушавању да будемо стари и млади. Ту има нечег гротескног, што се мене тиче, у томе. Мислим да си много мирнији ако прихватиш старење, јер бићемо само старији, а не млађи и старење је, на крају крајева, једна фаза живота која јесте лепа, него је она можда нешто нама нова, па се можда ње плашимо. Адолесценција је можда на неки начин тежа од старости, тако да треба о томе причати и треба то увести међу нас и ослобађати се страха.

Да ли под "Нобл" подразумеваш и квазиелитизам и где га све препознајеш?

Нисам ја мислила ту на квазиелитизам. Ја сам врло свесна свог "неноблеса". Више ми је смешна та идеја како стављањем себе у ту неку нобл ситуацију, као себи обећавамо неку вечност. То све би заправо требало да буде духовито. Ја сам антинобл.

Али када ствараш музику, овакву као ти, то значи да се бавиш неким непријатним темама које сви ми, хтели то или не, живимо, али то значи и слабу медијску присутност. Шта мислиш, зашто је то тако? Да ли можда зато што човек подсвесно бежи од реалности?

Те теме нису популарне, па их је лакше некако заобићи и можда се некоме исплате. Можда је то разлог.

Потичеш из бенда "Земља Грува". Зое Кида и ти сте се такмичиле заједно, односно одвојено, али сте навијале једна за другу. Колико се песме које неколико година уназад објављујеш као Констракта разликује од уобичајеног звука бенда?

Различите су. То је и разлог зашто сам их ја именовала као Констракта. Различите су, пре свега, у самом звуку, то је више електроника, нема дувачких секција и начином на који ја обрађујем теме, где су оне тај неки мој ток мисли. Заправо, свака песма је једна тема и онда иде тај ток мисли кроз ту тему. То је нешто другачије од онога што се радило у "Земљи Грува", што је више било поп.

И песма "Мекано" је део "Триптиха" и ту третираш живот удвоје. На шта се данас свео тај живот удвоје? Који су то садржаји и који је циљ заједничког живота?

И "Мекано" је вишеслојна и једна од тема јесте, она се гради око живота удвоје који је удобан и мекан и уколико није такав, ми из њега излазимо и опет је врхунска вредност тај индивидуализам. Мислим да живот удвоје може да се реализује уз неку толеранцију и солидарност. Али није то једина тема, можда је чак пре тема та недруштвеност данашња која опет, где ти имаш фокус само на себи и реализацију сопствених потреба кроз све те праксе selfcare-a, а друштвеност постаје непопуњена.

Је ли проблем у томе што је глава опуштена? Све је ово здраво што помињеш да је опуштено - рамена, ноге руке.

Глава опуштена и отупљена. Јесте проблем можда баш на конто те друштвености. Фокус је на релаксацији, а где нам је борба за друштво.

Без очекивања си ушла у ово такмичење. Је ли се нешто променило сада када је реч о Торину?

Што се очекивања тиче, променило се није. Фокус је на томе да се оде и да се одради тај посао онако како смо ми то осмислили, да се одради најбоље, да дамо све од себе. Видећемо шта ће бити. Можда се деси иста врста неочекиваног резултата као и овде.

Хоће ли бити можда певања на енглеском или титла?

Не, не, то нећемо да радимо, гледаћемо само да искомуницирамо неке опште, универзалне теме за које се залажемо кроз медије, а у оном делу који претходи самој "Евровизији". Неће бити превода, евентуално неки титл.

Желим ти да у Торину изговориш ону виралну реченицу "Моје име је Констракта, победу очекивала нисам".

Хвала најлепше.