Војводино стара, зар ти немаш стида?

Музиколог и публициста Дејан Томић у књизи Српске певане песме Војводине старе сабрао је у текстуалном и нотном облику, први пут у историји наше музикологије, 417 песама из далеке и ближе прошлости Војводине насталих у последњих 250 година, уз предговор др Миодрага Матицког (издање РТС 2019, Посебна издања, РТВ и Завода за културу Новог Сада; уредник РТС издаваштва - вредни Драган Инђић). Нотна збирка представља народне песме Војводине старе, али и песме компоноване у духу музичке традиције Срба у Војводини у 19. веку и првој половини 20. столећа. Наслов је преузет из политичке протестне песме Вељка Петровића из 1911. Војводино стара, зар ти немаш стида?, која је нимало позитивно осликавала војвођанско српско грађанско друштво пред Први светски рат. Постепено искорењивање војвођанских Срба, интелигенције која се одвојила од народа и пришла Угарима, политички сукоби, занемаривање националног наслеђа и интереса и нестајање националног поноса песник осуђује у песми која је убрзо забрањена. Као дугогодишњи музички уредник на Радио-телевизији Нови Сад Дејан Томић је деценијама сакупљао нашу музичку баштину, да би осим нота и текста у књизи анализирао и историјски контекст музичког наслеђа Срба с простора Војводине старе, која се својевремено простирала у деловима данас суседних држава.

У књизи су народне, градске и родољубиве песме, а деле се на мушке и женске, свечарске, посленичке (песме за рад), сватовске, љубавне, бећарске, лумперашке... Најстарија је Сватовац (1815) коју је Вук Караџић певао Пољаку Мирецком, који је то записао и обрадио за клавир. Неке су изворно народне (Ај, берем грожђе, бирам тамјанику; Ој, Зоро, Зорице; Ај, волим дику; Ала волем гараву; Бећарац; Дуни ветре отуд од Баната; Диван је кићени Срем; Четир' коња дебела), а неке су по стиховима српских песника Јована Суботића, Василија Васе Живковића, Јована Јовановића Змаја (Кад се сетим мила душо; На крај села чађава механа; Тихо ноћи; Уз'о деда свог унука), Бранка Радичевића (Где си, душо, где си, рано), Мите Поповића (Чујеш ли мене, рођена Смиљо), Ђуре Јакшића (Кроз поноћ нему)... Композитори Корнелије Станковић (Девојчица ружу брала; Сунце јарко, не сијаш једнако), Фрањо Кухач (Све су секе у Илоку лепе), Стеван Стојановић Мокрањац (Кад сам синоћ седила на клупи; Очи моје; Хај хај вина дај...), Петар Коњовић (Сентомашу, Лазо, еј!), Исидор Бајић (Зрачак вири; Јесен стиже дуњо моја), Марко Нешић (Ја сам лола прве класе, и многе друге), Никола Ђурковић (Српске кћери чарнооке) песме су прерађивали за глас и клавир или мешовити хор. Јосиф Маринковић је обрадио кола и хорске верзије неких песама и сплетова у којима доминира водећи глас (Прелетеше преко Тисе чворци, нису чворци већ су бачки момци; Да знаш дико како мислим на те).

Поједине песме су временом потпуно заборављене, друге су у животу одржала културно-уметничка друштва, а део је спасао од заборава гајдаш Максим Мудринић. Део песама долази из записа Миодрага Васиљевића (1903-1963), великог српског етномузиколога и педагога, професора Музичке академије у Београду и оснивача катедре за етномузикологију (и њеног првог шефа) на Музичкој академији у Београду. Заљубљеник у народну музику, он је и аутор Функционалне методе музичког описмењавања на народним основама, где се помоћу седам народних песама учи седам основних тонских висина. Васиљевић је био и међу утемељивачима Савеза фолклориста Југославије, један од оснивача Сабора у Гучи, сарађивао је у Музиколошком институту САНУ, као и Радио Београду где су се (некад!) често емитовале његове емисије. Проф. др Ненад Љубинковић је изјавио да је „етномузикографско и етномузиколошко дело Миодрага А. Васиљевића у овоме историјском тренутку од судбоносне користи. У освит трећега миленијума, дело Миодрага А. Васиљевића може српском народу да извојује пресудну промену ставова и односа, једнако како је то учинило дело Вука Стефановића Караџића у деветнаестом веку".

Нажалост, његова огромна рукописна и звучна оставштина до данас није архивски обрађена, сређена и систематизована већ се у фоно-архиву Факултета музичке уметности у Београду налазе већ деценијама необјављени Васиљевићеви рукописи и тонални записи (Централна и Западна Србија), нотни записи и белешке с различитих терена и путовања и мноштво снимљених магнетофонских трака. Таквим националним благом и музичким богатством могу се похвалити ретке нације, а код нас ова непроцењива баштина пропада и нестаје. Где су наши истакнути музиколози, који се са страшћу баве политички коректним темама и својим пријатељима композиторима, да се позабаве нашом богатом музичком историјом коју је, између осталих, оставио проф. Васиљевић? Да ли се стиде наше музике? Ни УНЕСКО ни свет нису нам криви за наш нехајан однос према националном културном благу и музици. Зато је књига Српске певане песме Војводине старе Дејана Томића важан и вредан допринос напору да се музички фолклор, као битан фактор националног идентитета, сачува од заборава.

Извор: Печат, број 624, 17.07.2020.
аутор: Смиљка Исаковић