Старо село Сирогојно - фотографије Рајка Каришића

Тај сусрет је имао снагу откровења, спознаје дубине трајања и чврстине утемељења у постојбину изнова пронађених, непролазних вредности. Први, па други и сваки следећи боравак у тишини гласно присутних облика и мириса, незнаних, а однекуд знаних, бивао је све дубљи и приснији, све дужи, изнова проживљаван умножавањем фотографија које су низале утиске и доживљаје из Старог села.

Док посматрамо представљене чаробне призоре Рајка Каришића ухваћене и заувек сачуване објективом и срцем уметника, намеће се више закључака. Свако ко тврди да су призори фантастични, атмосфере – помало носталгичне, реализација изврсна, да – ''хвала Богу да је то сачувано'', само је донекле у праву, док је, у суштини, сасвим  промашио. Дубља је бит овога посланства. Јер, пред посетиоцима изложбе фотографија у Изложбеном холу РТС-а стоји и да је ово монументални запис о трагу векова, од многобројних златних рудника земље Србије, које све мање има; запи који пред нашим очима чили и нестаје; снисходећи се дубље, схватићемо да је у питању још једно прање савести оних који би о наслеђу, прецима, континуитету... морали озбиљније да брину.

Ова изложба фотографије је, како каже аутор текста каталога Душан Миловановић, на крају, једна од безброј наших (углавном пропуштених) могућности да нам свима буде боље уколико се реда будемо држали, предање поштовали и на спиралу континуитета додавали трудове своје, оно неопходно сопствено мало, генерацијско зрнце соли. У атмосфери истумбаних вредности ово Старо село – Сирогојно стоји као мастодонт, изгубљен у неком (претходном) и времену, а богами и простору.

Старо село које многи и памте било је модел како, с поносом, сачувати, произвести, употребити, унапредити, зарадити, а да свима буде добро и лепо. Данас ово село животари, тавори, чили, рекли бисмо старим језиком; једва крај с крајем прибира и чека неко боље и лепше време.

Један од оних који се у добром правцу труде јесте фотограф и неуморни посленик Рајко Каришић. О Сирогојну је чак три књиге сачинио, много изложби поставио и у њима представио тек неколико стотина својих чаробних фотографија, од стотине хиљада које је на ову тему уподобио. Каришић је у Сирогојно дошао не тако давне, 1998. године; и од тада редовно долази и долазиће, као заљубљеник и заробљеник места овог. И озбиљне трагове оставља. Вредан и знатижељан, види и оно што нама обичнима измиче. Пад бленде у пејзажу, одблесак с капи росе, заборављени траг нечијег заметнутог постојања, игру светла на површи дрвета, затурени сан у колевци давно стасалог чеда, валере у траговима ножића и других гребалица по углачаним површима старог намештаја, ољуснуте глеђи на керамичким ћасама, зделама, чашама... празни зјап дуго неупотребљаваних бућки, ступа, заструга, солира...; али и актуелне трагове бриге и постојања – ивањске и ђурђевданске венчиће, које су непознате жене оставиле на оградама, капијама, клиновима о вратима кућа... А тек екстеријери, ограде, окућнице, пејзажи под снегом, злато брезовог лишћа под ниским, јесењим сунцем, магле златиборске... Све речено своди се на једно – уочавање, препознавање, захватање и дескрипција атмосфера јесу врхунске категорије које красе опус Каришића када је Сирогојно у питању, а и иначе. Средствима која су му дата, објективима камера и светлом, које је и другима на располагању, он – ствара чуда од, на први поглед, обичних призора и ствари.

Просторима из којих је некада кренуо у дугу омаму авантуре зване фотографија, Рајко Каришић се узбуђено и надахнуто вратио и овом изложбом, настојећи да новим материјалима и техничким достигнућима савременог доба оплемени и приближи њихову топлину и непролазну лепоту. У осами свог стваралачког, помало сасвим интимног и личног чина, у дугим бдењима, ишчекивању слућених призора и појава, данас препознајемо да је сањао и тренутке у којима ће моћи да их дарује нама који смо у прилици да примимо ову богату ризницу ванвремених древности, захвални и почашћени њеном непролазном лепотом.

Аутори изложбе су историчари уметности Зорица Златић Ивковић и Душан Миловановић. Изложба је отворена до 29. марта.