Енергија живота: Горан Ристовић Покимица, Оливера Милуновић и Татјана Мацура

Радови Горана Ристовића Покимице у сребру, Оливере Милуновић на свили и креаторке Татјане Мацуре под заједничким насловом заправо представљају различиту енергију њиовог самосталног рада.

Покимица - ахитекта сребног света

Горан Ристовић Покимица (Краљево, 1964), студирао је Арапски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. Члан је удружења преводилаца Србије. Без посебног разлога, као у сновиђењу, сасвим случајно, открива лепоту филиграна. И осећа призив, усхићење и немир. Без учитеља, без узора, почиње да истражује, испитује, снива. Прегледа старе филигранске предмете, бојажљиво их раставља, проучава. У потрази за смирајем, креће да их сам ради. Након десет година, без посустајања, и даље уплиће сребрну нит на калем својих радова, у нади да ће октири њен почетак и разлог призива предака. Дела довољно стварна да се могу додирнути прстом, оком, слухом и наравно маштом. Рукотворине сажете струје сребра.

Милуновић - свилени додир прошлости

Оливера Милуновић до сада је учествовала на више од 50 колективних изложби широм Србије, а изложба у Галерији РТС-а у њеној биографији представља десету самосталну изложбу. Енергија свиле је део њеног стваралачког циклуса, свилени додир прошлости која мотиве и инспирацију тражи у богатом културном наслеђу Србије и простора који су под утицајем великих цивилизација. Спој технике и размишљања о прошлости за њу су изазов да се уткају у савремени дизајн и у стварање слика на свили. Дугачке траке причају приче, боје простор, оплемењују душу, улепшавају поглед на стваран свет. Њена свила је слика која лечи, која се носи, ставља испод стакла, коју дарујемо драгим особама, сувенир, уникатни руком рађен модни детаљ, део целине која се гради и разграђује, успомена. Бављење културним наслеђем је заправо истраживачки рад који приближава прошлост и садашњост, а то приближавање ствара будућност. На ешарпама које су заправо свилене слике које начином на који су створене највише асоцирају на витраж, приказан је унутрашњи доживљај аутора.

Мацурин свет без речи

Стилизовањем и самосталним креаторским радом Татјана Мацура бави се дужи низ година. Питање стила као уметничког израза тј. израза унутрашњости личности доводи нас до појма уметности одевања. Управо је то појам над којим се зауставља. Уметност одевања као израз личности, живљења и постојања, као израз лепоте, људског. Фасцинираност Животом као појавом и Човеком као креацијом живота самог, непресушан је извор инспирације и надахнуће за рад. Сарађивала је на пројектима серијског и позоришног програма у области костима. Овом презентацијом представља свет скице-цртежа на нивоу идеје, односно, идејног решења. Свет који постоји, сам за себе, на путу од идеје до реализације. Свет без пуно речи, без иједне речи.