На мој начин – „Invitation”
У рубрици „На мој начин“ слушаћете сваки пут по један чувени џез стандард у извођењу различитих џез уметника – који је свако на свој начин интерпретирао, дајући свој особени стил свирања, стила, фразирања, боју тона свог инструмента или гласа. То је и суштина џез музике која траје успешно више од један век – за разлику од класичне музике где се нијансе у интерпретацији композиторовог дела своде на мање-више микро детаље агогике, темпа и схватања динамике у партитурама – у џезу је израз далеко шири и разноврснији,пре свега због тога ште се током историје џез музике развио огорман број стилова, ритмова, па и увођењем нових електричних и електронских инструмената који су проширили границе звука оригиналних предложака, композиција које су настајале током дуге историје ове музике. Као што је то у бројним примерима из историје кљижевности, разни предлошци су вековима доживљавали трансформације, сходно времену у ком су настајале или као што се у чувеној кљизи „Стлске вежбе“ Рејмона Кеноа један догађај моје испричати и схватити на много начина.
У овом издању рубрике, слушаћете џез стандард „Invitation“ - песма Бронислав Капера са текстом Пол Френсис Вебстера, која се првобитно појавила у филму „A Life of Her Own“ (1950). „A Life of Her Own“ је била номинована за награду „Златни глобус“ за најбољу музику, али „Invitation“ је постала џез стандард након што је поново коришћена као тема у филму „Invitation“ из 1952. године. Тони Томас напомиње „да је изабрана за филм због степена своје дирљивости“. Сматра се другом најпознатијом Каперовом песмом, после (такође чувеног џез стандарда) „On Green Dolphin Street“.
Овај џез стандард се описује као „бујна и упечатљиву музика“, највише повезана са снимком Џон Колтрејна, из 1958. године. Хауард Морген, који ју је аранжирао за гитару, пише да је „упечатљива“ мелодија „одавно препозната од стране џез извођача због њеног потенцијала као занимљивог дела за расположење“ и „и данас звучи свеже и савремено“.
Џорџ Ширинг је аранжирао песму за клавир, а Френк Мантут је аранжирао латино верзију. Дакота Стејтон је песму обрадила на свом албуму „Dynamic“ из 1958. године, а Роузмери Клуни је 1961. године снимила песму са раскошним аранжманом Нелсон Ридла и представила је као прву нумеру на свом албуму „Love“.
Од тада су је снимили бројни џез уметници и постала је део репертоатра сваког џез уметника.
Џез критичар Тед Ђоја примећује следеће: „Invitation“ је пример необичног процеса „преживљавања најспособнијих“ који је обликовао џез репертоар… преживела је искључиво зато што су џез музичари уживали да је свирају. Ова песма је вероватно била превише сложена за масовно тржиште 1952. године и свакако је далеко изнад онога што се данас сматра популарном музиком. Током своје форме од 48 тактова, „Invitation“ користи свих 12 тонова као основни акорд барем једном, а хармоније су богате вишим екстензијама... „Invitation“ је и даље довољно примамљива да задржи интересовање џез музичара и вероватно ће задржати ову публику још неко време“.
_169x300 "Zeleni i crni list")
