Cool Jazz – Hampton Hawes

Иако је био самоук, до тинејџерских година већ је свирао са водећим џез музичарима на Западној обали, укључујући Декстера Гордона, Вордела Греја, Арта Пепера, Шортија Роџерса и Тедија Едвардса. Његов други професионални посао, са 18 година, био је осам месеци свирања са квинтетом Хауарда Мекгија у клубу “Hi De Ho”, у групи у којој је био и Чарли Паркер. До краја 1947. године,  репутација га је довела до студијског снимања, а међу уметницима из ових раних студијских датума били су Џорџ Л. „Хепи“ Џонсон, Теди Едвардс, Сони Крис и Шорти Роџерс. Од 1948. до 1952. године, сниман је уживо у неколико наврата у џез клубовима у области Лос Анђелеса, укључујући „The Haig“, „The Lighthouse“ и „The Surf Club“.

Након што је служио у америчкој војсци у Јапану од 1952. до 1954. године, формирао је свој трио, са басистом Редом Мичелом и бубњарем Чаком Томпсоном. Три снимљена материјала које је ова група направила 1955. године за ”Contemporary Record”s сматрају се једним од најбољих снимака који представљају “West сoast” џез, у то време. Следеће године, Хјуз је додао гитаристу Џима Хола за албум “All Night Session!” - три снимка настала током непрекидног снимања преко ноћи.

Након полугодишње турнеје по САД, 1956. године, освојио је награду „Нова звезда године“ у часопису “Down Beat” и „Долазак године“ у часопису “Metronome”. Следеће године је снимао у Њујорку са Чарлсом Мингусом на албуму “Mingus Three“.

Борећи се дуги низ година са зависношћу од хероина, постао мета федералне тајне операције у Лос Анђелесу, 1958. године, па је ухапшен и осуђен је на десет година затвора, да би га председник Џон Кенеди помиловао 1963. године. Након тога наставио је да свира и снима.

Утицаји су му дошли из више извора, укључујући госпел музику и спиритуале које је слушао у цркви свог оца као дете, и буги-вуги клавир Ерла Хејнса. Међутим, његов главни извор утицаја био је његов пријатељ Чарли Паркер. Хјузов стил свирања развио се почетком 1950-их и укључио је „фигуре које су користили Паркер и Бад Пауел (али са чистијом артикулацијом од Пауела), као и фразе Оскара Питерсона, а касније и неке фразе Била Еванса, музика Нета Кинга Кола и  Монка;  са импресивним „ locked-hands“ стилом у којем су горње ноте увек јасно „певале“.  Такође је помогао у развоју „double-note“ блуз фигура и ритмички убедљивог стила компоновања који ће Хорас Силвер и други користити средином 1950-их.  Његова техника се одликује великом лакоћом са брзим „трчањем“ и свестраном контролом додира.

Хјузова аутобиографија, „Raise Up Off Me“,  написана са Доном Ашером и објављена 1974. године, бацила је светло на његову зависност од хероина, би бап покрет и његова пријатељства са неким од водећих џез музичара свог времена, као и амбивалентном односу са Чарлијем Паркером. Освојила је награду „ASCAP Deems Taylor“ за музичко писање 1975. године, а критичар Гари Гидинс, који је написао увод књиге, назвао је „Raise Up Off Me“ „великим доприносом литератури џеза“.