среда, 18.11.2026, 20:02 -> 14:25
Извор: Радио Београд 3
Студије и огледи
Јован Бабић: Етика и психотерапија (3)
У емисији Студије и огледи, од понедељка, 16. до среде, 18. новембра, можете пратити текст филозофа и етичара Јована Бабића, „Етика и психотерапија”.
Аутор у свом раду настоји да укаже на неколико важних момената у односу етике и психијатрије. По његовом мишљењу, надмоћ терапеута у овом односу, који има и службену и интимну димензију и у којој је пацијент често у позицији очајничке молбе за помоћ, је огромна. У извесном смислу психијатријски пацијент је у неравноправнијем положају од пацијента обичног лекара, или хирурга, где су они по правилу сасвим беспомоћни. Пацијент је међутим у том случају значајно заштићен могућношћу и обавезношћу транспарентности у свом односу са лекаром – док је транспарентност у психијатрији фактички запречена многим факторима, пре свега недостатком, или можда немогућношћу, јасних дефиниција које су неопходне како за дијагностиковање ”болести” тако и за начин поступања у њиховом третману (терапији). Обавезност транспарентности је овде значајно ограничена неодређеношћу (или разноврсношћу) саме стварности са којом се овде има посла, што производи ограничења на плану самих могућности. Обавезности су ограничене оним што је могуће, а ово опет оним што се зна (и може знати).
У психотерапији наиме, терапеут и његов пацијент заједно раде на ономе што се види као задатак, а шта је то остаје да се тек установи у заједничком подухвату трагања за одређењем проблема и његовим решењем. Очито у овој артикулацији терапеутске ситуације имамо нешто што је можда, или што би можда требало да је, карактеристика терапије: да се трага за проблемом – а не да се узима да је он већ одређен и да се унапред зна у чему је и шта је његово „решење” у суочењу са поремећајем који треба да се препозна (дијагностификује), „савлада”, и да се пацијент „излечи”. Трагање за интерпретацијом није сасвим исто што и трагање за дијагнозом – не подразумева се једнозначно унапред одређено значење живота као неког „динамичког односа између здравља и болести”. Оптимални резултат не мора бити „излечење”, у смислу повратка на претходно стање нормалности, већ стабилизовање новог стања као нове нормалности која се прихвата као наставак старог живота, пише Јован Бабић.
Текст чита Александар Божовић.
Уредница Оливера Нушић.