Жене у музици – Ана Бон

Током осамнаестог века утицај италијанских музичара широм Европе био је велики, сведочећи високим критеријумима – извођачким и композиторским – који су се неговали у овој земљи. Италија је уживала извесну економску и политичку стабилност, која је подстакла снажан развој музичког живота, али и створила простор за деловање бројних изузетних жена: научница, уметница, музичарки и композиторки. Посебно су се издвајале Лаура Баси, физичарка и професорка на Универзитету у Болоњи, Марија Гаетана Ањези, математичарка и филозофкиња из Милана, Кристина Рокати, физичарка и песникиња, између осталих. Том кругу даровитих жена припадала је и Ана Бон, родом из Венеције.

Према доступним изворима, рођена је 1738. године у уметничкој породици: мајка јој је била оперска певачица, а отац либретиста и сценограф. Када је имала четири године, родитељи су је уписали у венецијански Ospedale della Pietà као ученицу која је плаћала школовање. Премда су већину деце у Оспедалеу чинила сирочад, ова венецијанска установа била је позната по изузетно високом нивоу музичког образовања. Франческо Гаспарини је у једном периоду предавао континуо, Онофрио Пенати дрвене дувачке инструменте, док је Антонио Вивалди чак тридесет четири године подучавао виолину и виолу. Ана Бон се школовала до краја 1754. године, мада је ову установу повремено напуштала како би са родитељима наступала на турнејама као „чудо од детета”. Године 1755. њени родитељи прихватили су ангажман на двору принцезе Вилхелмине од Пруске у Бајројту, старије сестре пруског краља Фридриха Великог. Шеснаестогодишња композиторка тада је имала положај „виртуоза камерне музике”, а своју прву збирку композиција Шест камерних соната за флауту и континуо, опус 1 из 1756. године, посветила је краљу Фридриху, који је и сам свирао овај инструмент. У то време појавиле су се још две њене збирке: Шест соната за чембало, опус 2 из 1757. године и Шест дивертимента, односно трио-соната за две флауте и континуо, опус 3, из 1759. године. После смрти принцезе Вилхелмине 1758. године, Ана и њени родитељи схватили су да више нису потребни на бајројтском двору, па су се вратили турнејама.

Године 1762. породица Ане Бон добила је ангажман на двору знаменитог мецене музичара – кнеза Николауса Естерхазија у Ајзенштату. Претпоставља се да је Ана Бон напустила двор Естерхазијевих 1765, а две године касније удала се за италијанског певача Монђерија, са којим је живела у Тирингији. О њеној каријери и животу после удаје сачувано је веома мало података. Будући да је дворска библиотека уништена 1794. године, нестали су и драгоцени трагови који би могли расветлити њену каснију судбину.

Уредница Ирина Максимовић Шашић