Волфганг Амадеус Моцарт: Титово милосрђе

У последњој години живота, Моцарт је добио важну оперску поруџбину која је требало да се изведе у склопу прославе крунисања аустријског цара Леополда II за краља Чешке. За ту прилику, композитор је добио као предложак један од најпознатијих Метастазијевих текстова, написан 1734. године такође за церемонијалне потребе хабсбуршког двора. Моцарт је изјавио да је заједно са својим сарадником Катерином Мацолом, овај либрето „свео на праву меру”, тиме што је искористио само трећину текстуалног предлошка. Претпоставља се да је Моцарт оперу Титово милосрђе компоновао између јула и септембра 1791. године, јер је за тај месец била предвиђена церемонија крунисања. Композитор је, тако, стигао у Праг 28. августа и упркос болести успео да заврши партитуру на само вече премијере. Претпоставља се да је речитативе у опери написао његов ученик Зисмајер, с обзиром да је остало забележено да је Моцарт због временског теснаца морао да унајми асистента. Дело је на примијери примљено млако, али је на последњој представи 15. септембра доживело тријумф. После Моцартове смрти његова удовица Констанца је организовала концертна извођења одломака, а потом и целокупне опере. Убрзо су уследиле и поставке изван Аустрије, тако да је до 1830. године Титово милосрђе била најизвођенија Моцартова опера. Потом дело пада у заборав, а критичари га оцењују као „недостојно Моцарта”. Но, модерна музикологија и критика сматрају Титово милосрђе позитивним искораком у реформи опере серије, а последњих година се све чешће изводи и сценски поставља.

Моцарт у свом опусу није узмицао од опере серије, али је, као што то музичка историографија препознаје, своја најважнија оперска остварења начинио у оквирима жанра комичне опере и њених хибрида, пре свега кроз сарадању са Лоренцом да Понтеом. Фигарову женидбу, Дон Ђованија и Тако чине све, карактерише проточна драматургија базирана на употреби мање конвенционалних формалних решења, од пуког следа речитатива и арија. Моцарт је заједно са својим либретистом Катерином Мацолом то избегао и у својој последњој довршеној опери Титово милосрђе, инспирисан вероватно и тековинама Глукове реформе, те у њој срећемо мање арија, а више ансамабала и хорова, док финала поседују дугачки уланчани след. Диригент Пабло Ерас-Касадо наводи и да је иронија суптилнија у Титовом милосрђу него у Да Понтеовим операма. Он каже „То није друштвена иронија, већ морална амбиваленција. У срцу свега је тензија између јавног ауторитета и приватних емоција. Чак и у тренцима тријумфа, Моцарт оставља простор за рањивост”, закључује Ерас-Касадо.

Уредница Ксенија Стевановић