Музеј звука – Музика краљевих одаја

Франсоа I је остао у историји упамћен као велики мецена, али и као владар који је користио уметност како би обновио француску монархију. Током војничке кампање у Италији, сусрео се са достигнућима ренесансе, те је по повратку у домовину био решен да овај стил пренесе у Француску.

Био је један од највећих градитеља, који је саградио дворце Шамбор и Фонтенбло, те реновирао Лувр; мецена уметника међу којима је најпознатнији свакако Леонардо да Винчи; и оснивач Колежа де Лектер роајо, будућег „Колеж д Франс” и Библиотеке у Фонтенблоу у којој је депонована копија сваке објављене књиге у Француској, што је пракса која у Националној библиотеци Француске траје до данас.

Франсоа I је трансформисао и француски двор, претварајући га од путујуће у трајно фиксирану, величанствену институцију. У том контексту, врло брзо је схватио потенцијал музике да постане средство за спровођење његових политичких стратегија, али и за остваривање престижа. Музика се користила током великих дипломатских догађаја и династичких церемонија, али и у интимном окружењу, када је извођен рафиниран репертоар, чија су суптилна значења могли да препознају само велики познаваоци тадашње музике.

Управо су ова два аспекта осветљена на двоструком албуму ансамбла Дулс мемоар под називом „Франсоа I, музика краљеве власти”, јер је на првом, са поднасловом „Миса са поља златне тканине” дочаран један од најзначајнијих политичких сусрета током владавине овог монахра – вишенедељни састанак са Хенријем VIII, а на другом под називом „Музика краљевих одаја” истражује се приватни, интелектуални и понекад ласцивни свет његовог двора.

У вечерашњој емисији, слушаћете тако световну музику која нам дочарава атмосферу у краљевим дворцима попут Шамбора и Фонтенблоа, у ово доба убрзаног културног процвата. На албуму се налазе шансоне, паване и гаљарде, стилски знатно разноврсније од церемонијалне и сакралне музике коју сте слушали у претходној емисији, а које откривају лични укус монарха. Међу њима, најистакнутија су дела Пјера Сертона и Клодена де Сермизија, најпопуларнијих аутора на француском двору у првој половини 16. века, као и инструментални плесови Пјера Атењана, који су се редовно изводили на дворским свечаностима.

Пјер Сертон, капелмајстор Сен-Шапела у Паризу, своје композиције објављивао у збиркама под називом „Меланжи” а које су представљале својеврсне компилације „највећих хитова” како световне, тако и духовне музике. Чланови ансамбла Дулс мемоар на овом албуму су направили избор из ових збирки, показујући како се током владавине Франсоа I музички стил променио, од једноставнијих, Сермизијевих шансона, до комплекснијих Сертонових остварења.

Уредница емисије: Ивана Неимревић