субота, 18.04.2026, 22:57 -> 13:23
Паћамама
Музика света
Подсетићемо се концерта ансамбла Паћамама, забележеног 22. јануара 2006. године у Коларчевој задужбини, који је наступио у саставу: Снежана Станојевић – кена, кенаћо, сикуси и бомбо, Владимир Лазић – гитара, вокал и сикуси, и Станислав Станојевић – ћаранго и сикуси
Трио Паћамама основан је 1989. године у Београду са циљем проучавања и извођења традиционалне јужноамеричке музике, пре свега музике земаља које обухватају планински масив Анда – Боливије, Аргентине и Перуа. Назив ансамбла односи се на божанство староседелаца перуанских и боливијских висоравни и у преводу значи Мајка Земља. У време оснивања, Паћамама је била једина домаћа музичка група оваквог усмерења, а њено основно обележје била је тежња ка изворном и стилски чистом начину интерпретације.
Чланови ансамбла, односно трија, певали су на шпанском и кечуа језику, некадашњем службеном језику царства Инка, уз пратњу оригиналних музичких инструмената као што су: кена, кенаћо, сику или сампоња – дувачки инструменти од трске, ћаранго – петожичани инструмент направљен од оклопа армадила, ћахћас – удраљке од козјих папака, као и бомбо – врста бубња са мембранама од козје или телеће коже.
Важно је истаћи да су чланови ансамбла своју пажњу усмеравали пре свега на онај део музичке традиције бројних етничких заједница Анда који је настајао пре доласка првих Шпанаца у 16. веку. Народи Анда су тада познавали искључиво дувачке и перкусивне инструменте, док су жичани инструменти почели да се употребљавају доласком конквистадора. Отуда се под појмом музика Анда данас заправо подразумевају њене две компоненете: аутохтона, коју одликују неправилни ритмови и употреба гласа, дувачких инструмената и удараљки, и креолска – настала прожимањем стаределачке музичке традиције са хармонским наслеђем Шпаније, а потом и других делова Европе.
Међу различитим традицијама андског простора, посебно место на репертоару ансамбла Паћамама заузимала је музика Боливије, са карактеристичним андским ритмовима: уајњо, сикуријада, карнавалито, тонада и такирари. Поред тога, изводили су и ритмичку форму под називом моренада, необичну мешавину андских и афричких елемената, обликовану у сусрету са музичким наслеђем становништва које су Шпанци доводили у Јужну Америку за обављање тешких физичких послова. Данашњу јужноамеричку музику, стога, треба посматрати као сложен спој различитих стилова и традиција бројних етничких група овог контитента, обликован историјским околностима и разноврсним културним утицајима.
Уредница емисије Марија Вуковић
Коментари