Јулија Кристева: Револуција поетског језика (2)

„Ако је истина да историја и политичко искуство XX века доказују немогућност остварења трансформације једног без другог – јесмо ли могли у то да сумњамо од Хегеловог преврата и, још више, од Фројдове револуције? – питања која ћемо себи поставити о књижевној пракси, тежиће политичком хоризонту од којег се она не може одвојити, без обзира на последице естетизујућег езотеризма или потискивања социологистичке или формалистичке догматике да би их оставила по страни. Овај разнородни процес ипак ћемо назвати означавањем, бележећи тиме, с једне стране, да друштво хвата, усмерава и надгледа биолошке притиске, тако да ствара насиље над друштвеним апаратима, и, са друге стране, да је функционисање нагона постало једна пракса: то значи трансформација природних и друштвених отпора, окончања и стагнација, ако и само ако је нагонско функционисање могло да наиде на кôд лингвистичке и друштвене комуникације. […] Оно што ми одређујемо као означавање јесте управо та неограничена и никада затворена творевина, ово функционисање нагона, без застоја, према људском језику, у људском језику и кроз њега, према размени у размени и кроз њу и њене покретаче: субјект и његове институције. Овај разнородни процес није ни распарчана анархична подлога, ни схизофрена блокада, него је пракса структурирања и деструктурирања, прелаз на граници субјективног и друштвеног и – само под тим условом – уживање и револуција.”

Текст чита: Александар Божовић
Уредник: Предраг Шарчевић