среда, 22.10.2025, 20:20 -> 16:36
štampajМајстори барока – Алесандро Скарлати
Ове године обележава се триста година од смрти Алесандра Скарлатија, једног од најзначајнијих композитора који су стварали на прелазу из 17. у 18. век. С тим у вези, емисију Мајстори барока посвећујемо делима овог италијанског мајстора, кога су савременици називали и „италијанским Орфејем”. Кантате „Љубави, проклетињо”, „Љубав ме често зове”, „Иако сам везан, те окове волим”, „Моја Клори, лепа Клори” и „Реци ми када, окрутниче” интерпретирају чланови ансамбла Кончерто италијано којим руководи Риналдо Алесандрини.
Алесандро Скарлати рођен је у Палерму 1660. године, у породици у којој су родитељи били врло активни у музичком животу града, и у којој је његова музичка даровитост рано препозната. Прве музичке подуке стекао је на Сицилији, а са дванаест година се са породицом преселио у Рим где је, уз помоћ очевих веза, наставио своје образовање. Богат и живописан уметнички живот овог града отворио је младом Скарлатију бројне могућности, као и познанства са утицајним колегама. Са осамнаест година ступио је у брак са Антонијом Анцалоне, чија је породица припадала римском високом друштву, а пар се настанио у палати чувеног архитекте Ђованија Лоренца Бернинија, што је додатно учврстило Скарлатијев друштвени, али и уметнички положај. Убрзо потом, он пише своју прву оперу Забуна са двојницима која постиже успех и почиње да се изводи широм Италије. Тиме је Скарлати учврстио своје име на музичкој мапи и означио почетак своје оперске каријере. Музички таленат младог Скарлатија привукао је пажњу утицајних људи, укључујући и Кристину, краљицу Шведске и кардинала Памфилија, и подршка и заштита коју су му пружали омогућила му је ангажмане који су били врло тражени – као што су поруџбине ораторијума и свечаних кантата за литургијске и дворске прилике.
Из Рима пут га даље води у Напуљ – град у којем добија намештење капелмајстора краљевске капеле и где оставља велики траг. Његова дела, од опера и ораторијума, преко кантата и дуета, утицала су на развој напуљске опере, која је, од почетка 18. века постала ривал до тада недостижној венецијанској сцени. Ипак, поред успеха када је у питању музичко стваралаштво, Скарлати се суочавао и са бројним изазовима: љубомором колега, финансијским тешкоћама и административним проблемима, што је често угрожавало његову многобројну породицу и приморавало га да тражи додатне ангажмане. Поред своје композиторске делатности, био је активан и као педагог, и то врло успешно – одиграо је важну улогу у образовању наредне генерације музичара.
Алесандро Скарлати је преминуо у октобру 1725. у Напуљу, оставивши за собом богат опус и неизбрисив траг у историји музике.
Ауторка: Саша Тошковић
Коментари