Пијанизми Балкана – Иван Дончев

Сумирајући своје утиске о свирању Ивана Дончева, једног од најталентованијих бугарских пијаниста који се на сцени појавио почетком овог века, Алдо Чиколини га је дефинисао као „пијанисту обдареног изванредном техником и софистицираном музичком нутрином”.

Стекавши целокупно музичко образовање на Софијској академији, Дончев се по одликама своје технике и стилу свирања може означити настављачем бугарске пијанистичке школе. И мада је токове једног извођачког канона, попут какве „реке понорнице” тешко испратити, с обзиром на чињеницу да у трансгенерацијском распону уме да сакрива свој правац, као и да уливањем других утицаја губи иницијални карактер – опстајући пре кроз преображаје него у конзистентном облику – поменути канон у својим појединим особеностима ипак успева да сачува идентитет. У случају педагошке линије којој припада Иван Дончев, ученик Јулије Ненове, ћерке Димитрова Ненова, једног од утемељивача бугарског националног стила, те пијанистичке одлике могле би се дефинисати у координатама колористички разноврсног тонског спектра и упадљиво реалистичке карактеризације музичког материјала, без наглашенијх иступања у правцу идиосинкратичних тумачења. По изразу и звуку, могло би се приметити да је стил Дончева у националним оквирима веома близак пијанизму бугарске уметнице Светле Протич, мада поређење не мора увек нужно бити и било какав доказ. Оно што је битније јесте да снага и дејство музичког израза Ивана Дончева одражавају истински смисао за уметничку транспозицију идеје дела у звуку. Сувереном техником кадром да се прилагоди звучним опсезима литературе писане за претече клавира, овај пијаниста је, између осталог, посебан допринос дао тумачењу дела барокних стваралаца попут Јохана Себастијана Баха и Доменика Скарлатија.

Рођен у Бургасу 1981. године, музичко образовање је започео са пет година, а наставио на Националној музичкој академији „Панчо Владигеров” као ученик Јулије Ненове. Три године касније одржао је свој први јавни реситал, када добија и сребрну медаљу на Међународном пијанистичком такмичењу у Стрези. Са свега дванаест година дебитовао је на концерту са Бугарском филхармонијом изводец́и Хајднов Клавирски концерт у Де-дуру. Значајан догађај у његовој биографији било је освајање прве награде са специјалним признањем на Националном такмичењу „Светослав Обретенов”, те за ово постигнуће Дончев добија стипендију од родног града Бургаса.

Овај пијаниста је први пут доспео у пажњу међународне јавности са шеснаест година, након што је освојио три награде на „Међународном такмичењу пијаниста Карл Филч” у Румунији, укључујуц́и Велику награду „Фредерик Шопен” коју додељује Шопеново друштво у Дармштату и Специјално признање за сопствену композицију коју је извео на истом конкурсу. Исте године дебитовао је, на западу Европе, у концертној дворани Гаштајг у Минхену. Од тада, Дончев је одржао концерте у бројним дворанама широм старог континетна, али и Азије и Америке попут сале Конзерваторијума Чајковски у Москви, у Безендорфер сали у Бечу, Холст холу у Лондону, Сали Верди у Милану, Меркин холу у Њујорку и бројним другим. Поред солистичке праксе кроз коју се публици представља као извођач веома широког, али у главном канонског репертоара, Дончев је активан и као камерни музичар. Као један од референтних у каријери, издваја се у овом контексту концерт који је 2011. године на Музичком фестивалу Фенетранж у Француској одржао са легендарним Алдом Чиколинијем, у форми клавирског дуа.

Са пресељењем из Софије у Рим пре петнаестак година, започела је и интензивнија интернационална каријера овог уметника, која је осим концетног укључила и студијско деловање. Дончев је тако до данас реализовао четири албума, три солистичка са делима Листа, Чајсковског и слабије познатог савременог италијанског композиора Вита Палумба, као и један компакт-диск Бетовенових одабраних виолинских соната који је начинио у сарадњи са Ивом Станковим. Иза продукције свих досадашњих албума стала је италијанско-бугарска независна дискографска кућа Гега Њу.

Међу оркестрима са којима је Дончев до данас наступао налази се импозантан број од преко тридесет углавном мање афирмисаних ансамбала, сведочећи о значајном уделу ове врсте ангажмана у његовим укупним концертним активностима. Овај пијаниста делио је тако до сада подијум са Њујоршким фестивалским оркестром, Симфонијским оркестром Росини, Загребачким солистима, Симфонијским оркестром Барија, Фирентинским камерним оркестром, Бургаском филхармонијом, па и са нашим Нишким симфонијским оркестром, са којим је 2019. године извео Шопенов Други клавирски концерт. Његов смисао са суверено обликовање солистичког парта у оквирима концертантног жанра у емисији илуструјемо снимком Бетовеновог Концерта за клавир и оркестар у Ес-дуру број 5, познатијег као Емперор. Њујоршким фестивалским оркестром диригиује Хидеаки Хираи.

Аутор емисије: Стефан Цветковић