Фестивал Промс 2024

Репродуковаћемо снимак концерта који је одржан 31. јула у Ројал Алберт холу у Лондону, када су наступили чланови Филхармоније Би-Би-Сија под управом Јона Стургордса, шефа-диригента ансамбла.

Солиста је био виолиста Лоренс Пауер који је са овим уметницима премијерно извео остварење I cannot love without trembling – Не могу да волим без дрхтања Касандре Милер. Дело представља заправо Концерт за виолу који је ова савремена канадска композиторка посветила Пауеру, а писано је по поруџбини Би-Би-Сија и изведено у првом делу концертне вечери.

Касандра Милер је инспирацију пронашла у текстовима француске филозофкиње, књижевнице, хришћанског мистика и политичке активисткиње Симон Веј, која је преминула 24. августа 1943. услед глади, одбивши да узима храну из солидарности према жртвама Другог светског рата. У последњој години живота написала је писмо свом пријатељу и колеги, истакнутом француском филозофу Гиставу Тибону и у њему истакла следеће: „Људско постојање је веома пролазно, трошно и изложено таквим опасностима да ја не могу да волим без дрхтања”. Управо су ове речи послужиле као инспирација Касандри Милер да по њима наслови дело, те да у њему је представи своје виђење ламентација у њиховим различитим облицима.

Други део овог концерта испунила је Четврта симфонија у це молу, опус 43 Дмитрија Шостаковича. Иако је Шостакович цео креативни век провео унутар оквира совјетске културе и естетике, његова каријера је више пута била изложена политичким и уметничким притисцима. Наиме, након преокрета у културној политици Совјетског Савеза увођењем социјалистичког реализма тридесетих година прошлог века, од уметника су захтевана „дела за масе”, односно, од композитора музика која ће бити пријемчива, мелодична, херојска и монументална. „Интелектуализам” западноевропске модерне био је одбачен уз образложење да је неразумљив широј јавности. Након што је Шостаковичева опера из 1936. године Лејди Магбет Мценског округа изазвала оштар напад критичара Правде, под притиском званичника забринутих за његову личну безбедност, са заказаног премијерног извођења децембра 1936. била је повучена и Четврта симфонија, а композитору саветовано да одустане од ’модернистичких тежњи’ и окрене се ’музици за народ’. Криза са којом се у овом периоду суочио била је, заправо, много више од схватања музичког стила и представљала је, дословно, питање живота и смрти. Наиме, у овом периоду Стаљинових ’великих чистки’ и сам Шостакович је изгубио рођаке, пријатеље и колеге, а посебан ударац на композитора било је хапшење и погубљење његовог заштитника и поклоника његове уметности – совјетског војног команданта Михаила Тухачевског.

Четврта симфонија је имала премијеру тек 1961, осам година након Стаљинове смрти, а том приликом Московском филхармонијом дириговао је Кирил Кондрашин.

Снимак концерта уступљен нам је посредством међународне размене у оквиру Еурорадија.

Уредница Ирина Максимовић Шашић