Иља Павлов: Владимир Бибихин као филозоф технике (1)

Иако је Бибихин ширење техничке цивилизације назвао главним дешавањем савременог доба, проблем технике је садржан у само једном наслову из његовог опуса – у чланку „Филозофија и техника”, у којем веома мало говори о „филозофији технике” у конвенционалном смислу. Међутим, приликом преиспитивања чланка у контексту филозофије технике Мартина Хајдегера, постаје јасно да се ширење појма „технике” у „Филозофији и техници” спроводи као доследна реализација филозофије технике у уобичајном смислу, као наставак стратегије коју је зацртао Хајдегер. Бибихин не види „проблем технике” у неким техничким изумима, већ у одређеном начину мишљења, не критикујући само научно и техничко мишљење (њих руски филозоф оцењује позитивно), него оно што он назива „грабљењем” – врстом „нетехничког мишљења” које „претпоставља откидање схваћене ствари са места које јој припада”, у чему се назиру одлике хајдегеровског „по-става” (Ge-Stell).

Како примећује Иља Павлов, у „Филозофији технике” Бибихин наводи искуство Леонарда да Винчија, критикује „избор Европе” и говори о могућности „другачијег решења”. С друге стране, приликом читања књиге Нова ренесанса, аутор текста уочава да Бибихин сматра могућом алтернативу савременом путу развоја европске технолошке цивилизације, уколико би она пратила принцип „препознавања спознатог како свог” као што је чинио Да Винчи. У трагању за „другим почетком” Бибихин се окреће Русији, а такође развија и наклоност према природним наукама у оквиру свог циклуса предавања под називом „Шума”. Показује се да све ове стратегије обједињује амеханија, која је постала Бибихинова техника. У завршном делу текста биће речи о томе како се Бибихинова техника може применити у ситуацији „после Бибихина”.

Текст је изворно објављен почетком ове године у часопису Философия.

Превели с руског Тања Мијовић и Данило Барјактаревић.
Читао је Александар Божовић.
Уредници Тања Мијовић и Иван Миленковић.