Антологија српске музике

Ова Јакшићева песма, једна од најважнијих примера српског књижевног романтизма, својеврсан је поетски диптих који се састоји из песама Вече и Поноћ. Прва од њих, Вече, позната је по дијалојшкој форми у којој се сусреће сам лирски субјект – песник и они са којима разговара, а то су птице. Песник у птицама види своје савезнике, у добоко елегичном, песимистичном и резигнираном односу према свету. У песми Поноћ песникова тескоба се продубљује, као и његова жудња да га други људи, односно свет, прихвате таквог какав јесте, без пакости и одбацивања, попут безусловне љубави идеализоване мајке.

Најпознатија музичка реализација Јакишћеве песме је циклус за бас и оркестар На Липару Станојла Рајичића. Ово дело, из 1951. године, прво које је композитор написао за глас и оркестар, уједно и је и прво остварење ове врсте у српској музици. Рајичић је изабрао пет песама Ђуре Јакишића, од којих су последње две, поменуто Вече и Поноћ, дале назив циклусу. Критка је, по појављивању, овом делу дала високе оцене, приметивши и јасан стилски заокрет према неоромантизму у ауторовом опусу. Овај Рајичићев заокрет, може се са једне стране тумачити, како то сугерише музиколошкиња Весна Микић, као врло личан, одоговор на захтеве соцреализма у послератној музици Србије и Југославије, док се са друге може посматрати и као природни развој ауторове поетике од модернистичке младости до зрелог, неокласичног, израза. Музиколошкиња Катарина Томашевић доноси увид да су се „декламаторни речитатив високог експресивног набоја, као и шриоки, разуђени, често оштрим дисонатним скоковима испрекидани ариозо – препознатљиве одлике Рајичићевог зрелог вокалног стила – искристалисале су се управо у сусрету са Јакшићевом поезијом”. У сваком случају интроспекивност, песимизам и емотивност Јакишћевих стихова нашли су своје природно укотвљење у драматичности Рајичићевог музичког писма, због чега је овај циклус био један од омиљених славног баса Мирослава Чангаловића, који га је често и надахнуто изводио.

Увертира На Липару Петра Крстића, једно од првих дела ове врсте у нашој музици. Дело поседује сонатни облик, са дужим лаганим уводом, а меланхолична атмосфера Јакшићеве поезије подстакнула је Крстића да претежно користи тамније оркестарске боје.

Југословенска симфонија Миленка Пауновића из 1914, први пут је изведена десет година касније у Љубљани. Да је Јакшићева поезија послужила као инспирација дела, сведоче нам поднаслови три става – Вече, Поноћне визије и Јутро, које дају својеврсни програмски оквир драматругији овог дела. Миленко Пауновић, лајпцишки ђак, ученик Макса Регера и Хајнриха Римана, рођен пред крај XIX века, у нашој музици заузима место аутентичног позноромантичарског ствараоца о чијем се делу и данас мало зна. По природи песимиста, меланхолик, несхваћен и запостављен од околине, вероватно је у Јакшићевим стиховима пронашао сличан сентимент и однос према свету. Како то Перичић закључује, Пауновић је у својој музици „покушао да оствари синтезу вагнеровских концепција с нашим националним изразом”. Свакако овај аутор је био у стању да у својим симфонијским, па и оперским делима, прикаже епску ширину и симфонијску визију, која није била карактеристична за нашу музику почетних деценија XX века.

Уредница Ксенија Стевановић.