Немања Мићић: Наративи – култура, медији, политика (1)

Као једну од основних теза ове књиге, аутор заступа становиште да не постоји ништа (из)ван наратива, односно прича, док ће као општи увод, овде бити осврта на најмаркантније тачке онога што се означава наративним методом. Филозофија до сада познаје прегршт различитих метода и стратегија приступа при покушају проматрања структуре стварности – од позитивизма, преко феноменологије, херменеутике, структурализма, експерименталног метода, реализма и антиреализма, идеализма, редукционизма, фалсификационизма, и многобројних других ’изама’. Међутим, једна од иницијалних идеја самог наративног метода јесте управо та да покаже да свако од овде побројаних поља зависи од наративне структуре, као и то да наративи, односно, приче, образују самосталне целине, изван којих је немогуће пронаћи некакву тачку ослонца у мета-анализи.

По речима Немање Мићића, на тај начин се показује услов могућности сваког говора, то јест језичког израза – био он означен као научни, филозофски, уметнички, религиозни, или свакодневни. Уједно се тиме пружа легитимитет несагледивом мноштву прича, које се непрестано генеришу. Уместо разрачунавања око тога који је приступ „бољи”, наративним методом се укида тлачитељска хијерархизација, као и расправе које почивају на деспотским режимима, установљеним кроз седиментиране слојеве историје. Традиције наших култура умногоме су детерминисане овим компететивним духом, у покушају успостављања једног, или неколико „исправних” светоназора – или, другим речима, покушајем инаугурисања „истине са великим И”. То се очитује како у наукама, тако и у митовима и монотеистичким религијама, а свакако и у оквирима западне метафизике.

У емисијама које су на Трећем програму од уторка до петка, можете пратити поглавље „Ролан Барт – семиотика медија и митови културе” из ове Мићићеве студије.

Читао је Александар Божовић.
Уреднице Оливера Нушић и Тања Мијовић.