Пијанизми Балкана – Светла Протич

Интензиван развој музичке културе који је захватио балканске државе током прве половине 20. века значио је хватање корака са европским модернистичким струјањима, посебно подстакнутог оснивањем високошколских институција на домаћем тлу. Утемељење Државне музичке академије у Софији 1921. године дало је снажан замајац пуној професионализацији музичких делатности чији су актери били музичари школовани широм западне и централне Европе. Током 1930-их година појачање педагошког кадра које долази управо од пијаниста школованих ван земље, у првом реду Димитра Ненова, Панке Палишек и Тамаре Јанкове, означиће нову етапу успостављања аутохтоног бугарског пијанизма у генерацији која на студије у Софији ступа непосредно након Другог светског рата. Међу најталентованијима издвојиће се Светла Протич (1939), пијанисткиња која студије окончава крајем 1950-их, у тренутку када по совјетском моделу софијска академија бива преименована у Бугарски државни конзерваторијум. У времену обележеном специфичним политичким контекстом, Протичева је од самог почетка каријере тако била принуђена да подели судбину бројних других уметника из мањих комунистичких земља позиционираних иза Гвоздене завесе, судбину која се огледала у несразмери индивидуалних могућности и стега државног апарата који су ограничавали већи замах интернационалних каријера. Технички несавршени снимци које је остварила за локалне издаваче попут Балкантона данас сведоче о њеном великом умећу које је делимичну афирмацију успело да стекне тек у времену попуштања чврстих граница између политичких блокова током 80-их година прошлог века, а посебно након пада комунизма. Следећи путеве бројних пијаниста који су се по рушењу Гвоздене завесе из источне Европе упутили ка свим меридијанима света, Светла Протич је у зрелим годинама живота своју нову Итаку пронашла у далеком Јапану где је осим на концертном подијуму, њено знање радо прихваћено и на универзитету где је добила звање професора.

Рођена 1939. у Софији, Светла Протич је клавир почела да учи у петој години, те је прве године музичког школовања провела са Димитром Неновим, пијанистом и композитором – свестраним интелектуалцем и једним од припадника такозване "друге генерације бугарских композитора", који је са Панчом Владигеровим и неколицином других истакнутих музичара међуратног периода остао упамћен и као покретач друштва „Савремена музика”. Под надзором овог професора, Светла Протич веома брзо напредује, те већ у осмој години бележи свој први јавни наступ у сали Пенчо Славејков у Софији. Студије клавира уписује са свега петнаест година на софијском Конзерваторијуму такође у класи Ненова, где дипломира 1959. године поневши неколико награда које осваја током похађања ове институције. Међу њима, издвајају се Прве награде на два бугарска Национална музичка такмичења, и нешто касније, на Интернационалном конкусру у Москви 1968. године. Након кратког педагошког рада који започиње у Плодвиду, Протичева одлази у Букурешт, где на тамошњем Конзерваторијуму похађа мајсторски курс легендарне Флорике Мусическу, пијанисткиње која је у националним оквирима значај стекла и као утемељитељка румунске пијанистичке школе из које ће изаћи имена светске славе попут Дина Липатија и Радуа Лупуа.

Након окончања студијског боравка у Букурешту, Светла Протич почетком 1960-их почиње да развија концертну праксу, а пошто је Бугарска у то време земља комунистичког блока, њена инострана гостовања претежно обухватају земље овог политичког савеза, односно наступе у Совјетском Савезу, Мађарској, Чехословачкој, Пољској, али и Египту. Тих година Протич постаје и солисткиња Софијске филхармоније са којом често наступа, док крајем 1970-их снима и своје прве комерцијалне албуме за домаћу дискографску кућу Балкантон. Година 1981. била је од посебног значаја, означивши продор пијанисткиње и са друге стране Гвоздене завесе, најпре захваљујући дебитантском солистичком наступу у лондонском Вигмор холу, а исте године Светла Протич добија једногодишњу стипендију аустријског министарства културе за специјализацију музике Моцарта и Шуберта коју похађа у Бечу. Осамдесете године ће означити период интензивног уметничког деловања, те Протичева наступа у Француској, Шпанији, Италији, а одлази и у Сједињене Америчке Државе. У ово време, са бугарским мецосопраном Александрином Милчевом снима и веома позитивно оцењен албум соло песмама Модеста Мусоргског за француску издавачку кућу Хармонију Мунди, композитора чија ће дела са истом сарадницом снимити и 1989. године за њујоршки Пирамид рекордс. Наглашеног афинитета за жанр вокалне лирике, Светла Протич ће са више бугарских уметника осамдесетих за Балкантон снимити и албуме са делима Дворжака, Чајковског, Малера и Рахмањинова, али и ређе извођеним аријама Баха, Вивалдија и Моцарта, те напослетку, композитора 20. века попут Барбера, Копланда и Хинастере. Као солиста, ова пијанисткиња је (посматрано у оквирима комерцијалних издања) остварила по обиму не велики, али вредан дискографски опус са делима Баха, Моцарта и Шуберта.

Њене интерпретације Шуберта, међу којима се налазе одабрана Интермеца, Музички моменти и грандиозна Вандерер фантазија са албума из 80-их година објављеног за Балкантон, одликују чврсте контуре фраза и јасно одељени звучни планови. Занимљив је индивидуални агогички стил Светле Протич, који показује њену способност веште манипулације временом, уметањем микро дахова при отпочињању нових фраза, у маниру занесеног убразавања и успоравања музичког тока што доприноси наративној поетичности израза. Оно што плени јесте управо спој њене имплицитне емоционалности која се звучно материјализује у агогичким и динамичким осцилацијама, и мисаоне довршености сваког сегмента музичког тока. Дата мисаона контрола као рационална "арматура" извођачког момента чини да крајњи ефекат пијанизма Светле Протич буде ближи одмерености него разбарушености, садржавајући међутим у себи довољно "прокрвљености" да буде допадљив и уметнички оправдан.

Као афирмисана уметница која је у Бугарској стекла највиша културна признања попут Ордена Ћирила и Методија за допринос националној култури, Сребрне лире Савеза бугарских музичара и престижног звања Уметника-емеритуса који јој је доделила Влада Републике Бугарске, Протичева ће почетком 2000-их професионални ангажман усидрити у Јапану, као професор на Женском колеџу „Дошиша” у Кјоту. Осим педагошког рада, у овој земљи ће наставити и своју концертну делатност солисте и камерног музичара, а посебно сарадњу са Филхармонијским оркестром Кансаја са којим је остварила запажене наступе.

Једно од централних места на њеном репертоару заузима Моцартова музика, а у периоду свог посвећеног студијског снимања током 1980-их, Светла Протич је за софијски Балкантон реализовала и један музички комплет ел-пи албума на којима се налазе њене интерпретације три Моцартова клавирска концерта Кехлових ознака 40, 414 и 415, као и ређе извођен Рондо за клавир и оркестар Кехлове ознаке 382. Искуство усавршавања у Бечу управо у домену музике овог класичара, Протичева је на најбољи начин осведочила на снимцима који презентују стилистичку чистоћу оваплоћену у идеалним звучним балансима, али и у непатвореној, живој карактеризацији која представља посебан интерпретативни изазов у сусрету са музиком овог аутора. Следити платонистички идеал и у исто време унети овоземаљски патос у Моцартову музику, можда је највећи задатак пред сваким извођачем дела бечког класичара, а Светла Петрич несумњиво спада у ону врсту уметника који су у овоме пронашли свој индивидуалан кључ.

Аутор емисије: Стефан Цветковић