Научни скупови

Над/реализмом (1924/2024) – говори Јеленa Милинковић

У емисији Научни скупови, од 27. до 31. јануара, можете пратити снимке са Међународне научне конференције „Над/реализмом (1924/2024)”, којом је обележено 100 година од настанка тог уметничког покрета. У шестој, завршној, емисији овог циклуса можете пратити излагање Јелене Милинковић „Ликовност у делима Милана Дединца”.

Једна у низу новина и промена које авангарда доноси са собом, а надреализам је специфично развија, јесте и промењени однос ликовног и књижевног, остварен, између осталог, и кроз хибридизацију поетских жанрова. Цитатност и интермедијалност постају константе авангардних поетика и јављају се као директна последица промењене свести о природи уметничког дела. Тако авангарда развија такозване синкретичке жанрове, који омогућавају тематизацију и проблематизацију односа између речи и слике. Промишљање односа ликовног и књижевног остварује се у појединачним ауторским књижевним делима, али је и конститутивно начело припреме преднадреалистичке и надреалистичке публикације за штампу, као што су часописи Сведочанства и Надреализам данас и овде или алманах Немогуће. Оваква промена у корелацији визуелног и текстуалног доводи до специфичног симултанизма и истовременог егзистирања како књижевног, тако и ликовног израза, захваљујући чему настају слојевита, хибридна, мултимедијална дела. Преиспитивање овог односа резултира стварањем специфичног жанра какав је надреалистичка књига, а такве надреалистичке књиге су и оне Милана Дединца.

Како запажа Јелена Милинковић, већ у поеми Јавна птица, у коју су увршћене и фотомонтаже, Милан Дединац је започео истраживање односа ликовног и књижевног, а затим је овај однос промишљао, ревидирао и преосмишљавао у наредним књигама, где ће се ликовни материјал користити на различите и развијене начине, од тога да се „уметнути“ ликовни материјал користи као документ (Један човек на прозору), преко преосмишљавања ликовних елемената и односа слике и текста кроз креирање и употребу колажа (Од немила до недрага), до уступања ликовног израза другим уметницима (Песме из дневника заробљеника бр. 60211). Ауторка излагања показује како однос ликовног и књижевног, слике и речи, у стваралаштву Милана Дединца није само поступак онеобичавања или илустровања, односно како ликовни елементи нису додатак тексту, нити су речи објашњење „слика“, већ је посреди конститутивно и структурно начело на којем почива књижевни поступак Милана Дединца у већини његових књига.

Овај научни скуп је одржан од 27. до 29. новембра у Институту за књижевност и уметност, Музеју савремене уметности и Музеју примењене уметности у Београду.

Уредница Тања Мијовић.