Циклус Пијанизми Балкана – Дубравка Томшич

Вечерашњом емисијом Простори пијанизма започињемо циклус који ће током 2025. године бити посвећен пијанистичким праксама на балканским просторима. Фокусом на пијанизам овог, у културном смислу рубног простора европског континента, настојаћемо да сагледамо специфичности и доприносе регионалних уметника општим токовима клавирског извођаштва 20. и почетка 21. века. У том погледу, у циклусу Пијанизми Балкана, биће захваћен хетероген пијанистички контекст земаља насталих на простору бивше Југославије, Бугарске, Турске, Грчке и Албаније, са циљем да се у широкој историјској перспективи осветле локалне генезе и токови пијанистичке дисциплине, те представе најистакнутије фигуре клавирског извођаштва из окружења. Једно од латентних питања која ће прожети ово усредсређење биће – да ли се епитет "балканског" у виду "европског Другог" у идентитетском смислу уопште може применити у рецепцији локалних пијанистичких пракси оријентисаних на репродукцију европског музичког наслеђа и које би се евентуалне специфичне разлике могле указати? Полазећи од чињенице да је више или мање изражена политичка, економска, па са њима и културна маргиналност балканских земаља у односу на прогресивни остатак Европе умногоме условила природу и опсеге делатности актера који су професионалне каријере ситуирали у матичним срединама, у емисијама ћемо одговоре потражити и међу оним пијанистима који су своје животне и професионалне путеве усидрили широм светских меридијана. И полазећи управо од чињенице да пијанизам као жива пракса претендује на глобалну сцену и интернационални аудиторијум, а да у домаћим оквирима делује такође и са специфичним функцијама очувања и афирмације националног музичког наслеђа, у наредним емисијама остветлићемо преплете локалног и глобалног – иностране утицаје на обликовање националних пијанистичких школа и универзалне одјеке локалних уметника. Емисију којом започињемо нови циклус посвећујемо стога Дубравки Томшич (1940), једној од првих пијанисткиња широке интернационалне афирмације потеклих са простора некадашње Југославије.

Када је у седмој години на поклон добила један албум Артура Рубинштајна, Дубравка Томшич, талентована ученица музичке школе у Љубљани није могла ни претпоставити да ће само десетак година касније, у далеком Њујорку, постати студенткиња овог славног уметника. Међутим, као чудо од детета, које је до своје десете године већ приказала врхунски таленат на сценама широм Југославије, а у дванаестој добила прилику да наступи у Лондону, Томшичева сплетом околности и управо захваљујући овом концерту, привлачи пажњу легендарног Клаудија Арауа који, увидевши способности детета, предлаже наставак њеног музичког образовања у Њујорку. Управо те 1952. године, њен отац, професор међународног јавног права на Љубљанском универзитету, добија научну ступендију у Америци, те млада пијанисткиња излази на пријемни испит на Џулијарду који не само да успешно полаже, већ добија и стипендију ове престижне школе. Само две године касније вест о талентованој уметници родом из далеке Југославије стиже, ни мање ни више него, до Артура Рубинштајна који из радозналости прихвата предлог да је уживо чује, али поучен бројним сусретима са претенциозним студентима, захтева да то не буде „више од пет минута”. Наступ пред великим уметником, међутим, одужио се на његово инситирање читава два сата, а Томшичева је добила позив да дође и наредног дана. Како се много година касније присећала, Рубинштајн јој је пред полазак на турнеју која је почињала тих дана поклонио своју слику са посветом на којој је писало „За успомену Дубравки Томшич, великом пијанистичком таленту и красној девојци, желећи јој све најбоље у погледу њене велике каријере”. Године 1957. Томшичева је као свршени студент Џулијарда дочекала и свој деби у Карнеги холу реситалом на којем је изводила Бахову Токату у Де-дуру, Бетовенову Апасионату, Листов Мефисто валцер и одабране комаде Шопена и Брамса. Успех је био велики, а на изненађење пијанисткиње у бекстејџу се након концерта појавио и сам Рубинштајн. Међу страницама својих мемоара забележио је да је „Листов Мефистов валцер био одсвиран у таквом темпу да је рушио све пред собом”. Уз честитке, упитао је пијанисткињу да ли би желела да буде његова ученица? „То је био мој најрадоснији тренутак у животу!” – изјавила је Томшич једном приликом, те се двогодишњи рад са Рубинштајном претворио у чврсто животно пријатељство. Како се у једном интервјуу присетила, „Рубинштајн ми је рекао да ми он није желео бити учитељ у смислу подуке из технике свирања, већ да му је једини циљ био развој моје личности. Сматрао је да са техником немам проблема и да је важно да станем на властите ноге. Био је уверен да није добро ићи од професора до професора, јер се музичар тако никада не може осамосталити. Напротив, усмеравао ме је да мислим својом главом и говорио ми да је важно да разговарам с другим музичарима, диригентима, инструменталистима и певачима, јер ми њихова искуства могу помоћи”. Навршивши деветнаест година, Дубравка Томшич окончава младалачки, амерички период живота и враћа се у Љубљану, одакле ће захваљујући отворености социјалистичке Југославије започети концертну праксу широм европских и светских сцена. Године 1961. учествује на Интернационалном конкурсу Феручо Бузони, где осваја високу трећу награду, а 1967. се посвећује и педагошкој пракси као професор на Љубљанској музичкој академији, на којој ће деловати наредних неколико деценија. Из њене класе изаћи ће између осталих пијанисти Мајда Мартинц, Лидија Станковић, Соња Пахор, Хинко Хас, Томаж Петрач, Славен Куленовић и Наталија Шавер, између осталих.

У емисији репродукујемо Сонате Доменика Скарлатија, са издања који је инцијално, 1987. године, Томшичева објавила и реализовала за Продукцију плоча и касета РТВ Љубљане. Избор соната приказује суверену технику уметнице, као и типичан "пијанистички" приступ овим делима ослоњен на бујност и колористичка преимућства савременог клавира. Брза темпа сведоче о енергичном карактеру Томшичеве, колико и о виртуозној природи њеног пијанистичког израза који на све изазове литературе одговара латентним, али упадљивим истицањем високог умећа.

Богата концертна активност Дубравке Томшич на сценама Европе, Сједињених Држава, Канаде, Мексика, Аустралије, Русије, азијских земаља и Африке у претходних седам деценија броји близу три и по хиљаде концерата и може се рећи да у том погледу није имала премца међу уметницима потеклих са ових простора. Осим као солиста, а ређе као камерни музичар, наступала је и са већином престижних оркестара почев од Њујоршке филхармоније (са којом је дебитовала још као петнестогодишњакиња изабрана међу најталентованије ученике америчких школа), преко симфонијских оркестара Бостона, Чикага, Лос Анђелеса, већином европских ансамбала од Бечке филхармоније, до оркестара Тонахале, Гевандхаус, Консертхебау и многих других. Изводећи широк клавирски репертоар од барока до музике раног 20. века, Томшичева се тек спорадично обраћала музици словеначких композитора. Мада је концертну активност развијала на бројним сценама, занимљиво је да се након периода школовања није враћала на америчке подијуме готово читаве три деценије, што је пауза коју ће окончати тријумфалним наступом 1989. године на Њупорт музичком фестивалу, а потом и турнејом широм источне и западне обале. Приликом једног од концерата, критичар магазина Тајмс Аргус је записао следеће: ƒ„Када је на бину концертне дворане колеџа Мидлбери ушетала средовечна жена из Источне Европе и села за клавир, моја очекивања нису била велика. Али онда је почела да свира. Није ми требало много времена да схватим да сам у присуству једног од највец́их светских пијаниста”. На ову оцену надовезао се и Џон фон Рајн који је у Чикаго Трибјуну након концерта Томшичеве у том граду 1993. године, записао да се „на клавирским реситалима ретко може чути неко са таквом врстом техничке контроле и дубоким разумевањем онога шта музика може да каже човеку”.

О овим квалитетима сведочи и њена богата дискографија која броји преко осамдесет издања објављених за низ дискографских кућа, сврставајући је међу пијанисте изузетно обимне звучне заоставштине са фокусом на делима Баха, Моцарта, Бетовена, Листа и посебно Фредерика Шопена, чији је опус студијски бележила у више наврата, углавном у виду интегралних жанровских обједињавања Етида, Влацера, Ноктурна, Концерата, Скерца...

Као прва широко афирмисана пијанисткиња са простора некадашње Југославије, Томшичева је у домаћој средини стекла статус култне фигуре. Њена поетика утемељена на поузданој извођачкој техници и понајвише високо култивисаном укусу, оживљава музичку литературу на пресеку емоционалне одмерености и стилске коректности, обезбеђујући универзалну прихватљивост код слушалаца. Уколико би се могла пак издвојити једна ознака њеног тонског геста онда је то специфичан "портато" који овде надилази појам артикулационе ознаке већ се односи на каквоћу отиска њеног звука. Реч је о способности Томшичеве да чак и у краћим нотним вредностима оствари темељнију пројекцију тона, који уместо искричавости, па и блиставије виртуозности, води извесној чврстини фразирања као препознатљивој одлици њеног пијанизма.

Аутор емисије: Стефан Цветковић