Простори пијанизма – Рафаел Ороско

Међу пијанистима којима је судбина одредила да након блиставе каријере, а после преране смрти падну у заборав, налази се и шпански пијаниста Рафаел Ороско – уметник око чијег се имена последњих година, упоредо са поновним откривањем његове дискографске заоставштине, испреда оправдани мит о таленту најређег сјаја, једном од засигурно највећих мајстора црно белих дирки друге половине 20. века. Обдарен способношћу да свој хиспански темперамент оваплоти у интерпретацијама високе уметничке вредности, Ороско је у музику махом романтичарских композитора попут Шуберта, Шопена, Шумана, Брамса, Рахмањинова, али и де Фаље, Албениза и Гранадоса, уносио свежину локалног, националног менталитета. Зато се данас Рафаел Орсоко уз Алису де Лароче може поставити за једног од најзначајнијих шпанских пијаниста прошлог столећа, чија је релативно кратка, али плодна каријера за собом оставила довољно трагова који га осветљавају у целовитом спектру његових уметничких настојања. Премда праћен громогласним успесима на сцени и у студију о којима сведоче не само еуфорични аплаузи публике које чујемо на његовим живим снимцима, већ и сачувани критичарски панегирици, Ороско између касних 60их и раних 90-их година прошлог века – у времену изражене медијске популаризације бројних актера класичне музичке сцене – ипак није стекао ореол глобалне звезде. Разлози за ову чињеницу могу се тражити једино у његовој претежној оријентацији на европске сцене, као и прилично раном одмаку од главних музичких метропола, што је условило да у 1980-им, када је ушао у своје четрдесете, његова концертна пракса на највећим сценама постепено почне да се стишава. Ове чињенице, међутим, ни најмање се нису одражавале на пијанистичке способности које су све до смрти уметника 1996, у 50-ој години живота, зрачиле његовим сувереним односном према литератури.

Први утисак при сусрету са пијанизмом Рафаела Ороска данас јесте непосредност његовог музичког говора за инструментом. Свака фраза у његовим интерпретацијама пласирана је директно, вођена је широким дахом и обликована пре чистом музикалношћу, него мисаоном потрагом за њеним могућим иновативним осветљењима. То је Оросковом пијанизму уосталом давало ореол "класичне" вредности, утисак једне врсте извођачког стандарда захваљујући којем се чак и данас његова тумачења узимају као референце за свако дело које је оставио на носачима звука. Ово важи и за дела Фредерика Шопена која Ороско доноси са објективном чистоћом транспоновања записа у звук, али и са рафинираном поетичношћу и истинским жаром. Његов простирући звук одаје утисак "тродимензионалности", што је проистицало из ослобођене еластичности руке на клавијатури и богате педализације. 

Међу његовим антологијским снимцима пољског романтичара налазе се и Скерца која је снимио за Филипс 1975. године, а у емисији, у звучни свет Рафаела Ороска уводимо вас његовим интерпретацијама прва три Скерца у ха-молу, бе-молу и цис-молу.

Рођен 1946. године у Кордоби, Рафаел Ороско је клавир почео да учи са шест година на локалном конзерваторијуму, након чега одлази на студије у Мадрид код Хозеа Кубиљеса, некадашњег ученика Луја Дијемеа. Даљи пут усавршавања одвешће га до Марије Курчо, а потом и до Сијене и славног Алексиса Вајсенберга. Године 1966. Ороско осваја престижан конкурс у Лидсу изводећи у финалу Брамсов Први клавирски концерт, и овај успех отвориће му врата међународне афирмације коју ће подстаћи наступи са Хербертом фон Карајаном и Карлом Маријом Ђулинијем, између осталих. Ороскова сарадња, најпре са издавачком кућом Хиз мастерс Војс за коју објављује прва два албума међу којима и онај антологијски са Шопеновим Прелидима, наставиће се са Филипсом, са којим током 1970-их година реализује свој најзначајнији дискографски материјал. Он обухвата једнако солистички, колико и концертантни репертоар који је Рафаел Ороско забележио са својим сталним сарадником, диригентом Едом де Вартом - у питању су два концерта Петра Чајковског и свих пет концерата Сергеја Рахмањинова, кроз које ће се потврдити као пијаниста посебно наклоњен концертантној литератури. Ове снимке поново је у виду си-ди бокса 2013. године, у дигитално побољшаним верзијама издала дискографска кућа Дека. 

Оросково пресељење из Лондона (у којем је живео током 1970-их година) у Париз, а потом и у Рим, по речима самог уметника било је пресудно за постепено смиривање његових концертних и студијских активности, почетком наредне деценије, када се на уметничком плану у већој мери посвећује музици шпанских аутора, о чему је оставио траг и у виду снимака које је остварио за мањег француског издавача Овиди Валоа. Последњи албум са де Фаљиним Ноћима у шпанским вртовима Рафаел Ороско снимио је 1994. године, да би само две године касније, на врхунцу пијанистичке снаге, Ороско преминуо у шедесетој години живота, од последица ХИВ инфекције. У знак сећања на славног суграђанина, музички конзерваторијум у Кордоби понео је његово име. 

У емисији репродукујемо и интегралан снимак Трећег клавирског концерта у де-молу, опус 30 Сергеја Рахмањинова који је Рафаел Ороско снимио 1973. године у пратњи Краљевске филхармоније и Еда де Варта. Овај концерт, који је иначе био заштитни знак пијанисте, Ороско изводи оштрим нервом, на моменте фуриозно, али са задивљујућом способношћу контроле и обуздавања експлозивних налета енергије у звуку. Између оваквих одломака, није ништа мање упечатљив и поетски замах, који Ороско обликује тоном богатог тембра и широком палетом звонких "металних" боја... Одсечност у драмским моментима спаја се са успешном карактеризацијом осећаја трагике, посебно у алтернативној верзији каденце првог става. Или како се то у коментару ремастерованог издања Ороскових тумачења концерата Рахмањинова, наводи: "Ороско је у време када је снимао за Филипс, између 1972. и 1975, ушао у своју пуну уметничку зрелост. Албум са концертима Рахмањинова једно је од блага које је временом заборављено, а које потврђује снагу и дубину уметниковог тушеа и његов инстинктивни осећај за плиме и осеке музичких фраза ових сложених дела. Ороско пројектује променљиве промене расположења, држећи блиску контролу над детаљима мелодијске линије и текстуре." 

Аутор емисије: Стефан Цветковић