Жене у музици – Галина Уствољска

Совјетска и руска композиторка Галина Уствољска, једна је од најзанимљивијих, али и недовољно познатих ауторки 20. века, чији је живот био везан за град који је услед историјских околности три пута мењао назив. Рођена је 17. јуна 1919. године у Петрограду, данашњем Санкт Петербургу, где је завршила десетогодишњи програм у Музичкој школи при Конзерваторијуму у Лењинграду. Године 1939. уписала је студије композиције у овој високошколској установи код Дмитрија Шостаковича, као једина жена у његовој класи. Међутим, за време Другог светског рата прекинула је студије; заједно са осталим колегама са Конзерваторијума августа 1941. депортована је у Ташкент, а 1943. радила је у болници у Тихвану. По окончању рата, у периоду од 1944. до 1946, студије компоновања наставила је у класи Максимилијана Штејнберга које је похађала до његове смрти, а потом, у јесен наредне, 1947. године, поново је код Дмитрија Шостаковича уписала постдипломске студије. Шостакович је изузетно ценио њен рад, а извори наводе да, иако је био шкрт у хваљењу студената и често веома саркастичан, једном приликом је колеге са Конзерваторијума изненадио рекавши: „Верујем да ће музика Галине Уствољске бити призната у свету међу онима којима је креативност важна и који истину у музици доживљавају као највећу вредност”. У прилог овоме говоре и подаци да јој је често слао нека од својих недовршених дела, придајући велики значај њеном мишљењу и коментарима, а истицао је како Уствољска не компонује под његовим утицајем, него је управо обратно. Са друге стране, композиторку је Шостакович привлачио као занимљива личност од ауторитета, иако је његову музику сматрала „помало сувом и бездушном”.

По окончању студија, од 1947. до 1977. године Уствољска је радила као професорка композиције на лењинградском Конзерваторијуму, али себе није ценила као добру педагошкињу сматрајући да је превише строга и да има велика очекивања од студената. Истакнути етномузиколог и композитор Изалиј Земцовски, који је студије композиције похађао управо код Уствољске, једном приликом изнео је своје утиске о њеном педагошком раду: „Углавном је очекивала да ће студенти одговорити високим стандардима које је поставила себи, а који се односе на ’узвишена’ открића и идеје, реализујући их кроз нестандардна решења – од инструментације и хармонског обликовања до детаља који се односе на ритам”.

Када је 1948. године у Совјетском Савезу објављена Резолуција о музици, као и многи други композитори, и Уствољска је била оптужена за формализам и апстрактан приступ композицији који „отуђује публику”. То је био разлог због којег је донела, а касније ће се испоставити, не тако једноставну одлуку да пише композиције „доступне за народ”, попут симфонијске поеме за бас и оркестар, која је заснована на херојској тематици и насловљена Сан Стењке Разина. Овим остварењем 1949. године отворена је концертна сезона у Великој дворани Лењинградске филхармоније, а композиторка је била номинована и за Стаљинову награду, коју није добила.

Педесетих година 20. века опус Галине Уствољске је обухватио и одређен број вокалних и инструменталних дела које је писала у духу социјалистичког реализма, а која су изведена најчешће само једном пошто су их у тадашњим круговима критичара и стручне јавности сматрали превише авангардним. Занимљив је податак да је композиторка, касније, сва та дела изоставила из свог ауторског каталога, улажући велики напор да уништи све трагове њиховог постојања.

Упркос финансијским недаћама са којима се суочавала, Галина Уствољска је 60-их година одлучила да се посвети, како је и сама говорила, „искључиво истинском, духовном, нерелигиозном стваралаштву”. Иако су у време владавине Стаљина, потом и Хрушчова, њена дела најчешће завршавала на полицама и радним столовима комисија које су одлучивале о креирању програма, а самим тим и тешко налазећи пут до концертних дворана, средином 60-их појавило се интересовање за стваралаштво Галине Уствољске. Почетком 70-их лењинградски Савез композитора организовао јој је ауторске концерте, а њена дела су увек имала топао пријем у круговима критичара и слушалаца.

Пре политике друштвених реформи и политичког система у Совјетском Савезу 1980-их, музика Галине Уствољске је била готово непозната у земљама Западне Европе, да би 1989. године залагањем музиколога Елмера Шенберга њена дела била представљена публици на Холандском фестивалу. Добар пријем код публике и критике иницирао је и концерте у другим земљама, на којима је и сама често била присутна, попут концерата у Бечу 1998, Берну 1999. и у шведском граду Бостаду 2004. године. Велики успех који је остварила Галина Уствољска у Западној Европи омогућио јој је бројне понуде да живот настави ван Русије, али је она била изричита у ставу да своју земљу не жели да напушта. Занимљиво је истаћи да су од 1994. године њени рукописи похрањени у архиву Фондације Паула Захера. Преминула је 22. децембра 2006. године у Санкт Петербургу.

Музику Галине Уствољске одликује интелектуална снага и изузетна експресивност обојена трагичним патосом. И сама је говорила како њена остварења нису „религиозна у литургијском смислу, али су прожета религиозним духом и највише одговарају извођењу у цркви, без научних увода и анализа. У концертној сали, односно у ’секуларном окружењу’ музика звучи другачије”. Са друге стране, композитор Виктор Суслин, који јој је до краја живота остао одан пријатељ, њену музику описао је речима да звучи „као да долази из црне рупе Лењинграда, епицентра комунистичког терора, града који је претрпео велике ратне невоље”. Занимљиво је истаћи да се музички језик Уствољске одликује употребом репетитивних звучних блокова, што је навело Елмера Шенберга да је назове „дама са чекићем”, неуобичајене комбинације инструмената и снажне динамичке промене.

Уредница Ирина Максимовић Шашић