Мирча Елијаде: Структура симбола

„Оно што називамо симболичким мишљењем омогућује човеку слободно кретање у свим равнима стварности. Но, није довољно рећи, слободно кретање... симбол поистовећује, изједначава, обједињује разноврсне равни и, наизглед, несводљиве стварности. И даље: магијско-религијско искуство омогућује преображај самог човека у симбол. Сви системи и сва антропокосмичка искуства су могућа уколико сам човек постаје симбол. У исто време, требало би додати да се у овом случају знатно обогаћује и проширује његов властити живот. Човек се више не осећа као херметички делић, већ као живи Космос отворен за све друге живе Космосе који га окружују. Макрокосмичка искуства за њега више нису спољна и, најпосле, ‘туђа‘ и ‘објективна‘; она га не отуђују од њега самог, већ, напротив, она га воде њему самом, откривајући му његову сопствену егзистенцију и судбину. Космички митови и читав обредни живот представљају се на овај начин као егзистенцијална искуства архаичког човека: овај се не губи, не заборавља себе као ‘постојеће‘ ако је сагласан са неким митом, или уведен у неки обред; насупрот томе, он проналази себе и разуме себе, ти митови и обреди проглашавају макрокосмичке догађаје, тј. антропологијске и у крајњем случају ‘егзистенцијалне‘ догађаје. За архаичког човека, све равни стварности представљају тако савршену порозност да, на пример, емоције доживљене у присуству звездане ноћи могу да одговарају најинтимнијем личном искуству нововековног човека; и то због тога што властита егзистенција архаичког човека, нарочито посредством симбола, не може да се сведе на појединачну и отуђену егзистенцију цивилизованог човека нашег доба” (стр. 334–335).

Превод с француског: Миреј Јовановић
Текст чита: Александар Божовић
Уредник: Предраг Шарчевић