Уметност интерпретације – Нарсисо Јепес

Рођен 1927. године у градићу Лорка, крај Мурсије, Јепес је у најранијој младости почео да учи гитару. Међутим, околност да се са тринаест година уписао на Конзерваторијуму у Валенсји, али у класи пијанисте и композитора Висентеа Асенсија, утицала је далекосежно на његову каријеру. Наиме, према Јепесу, Асенсио је „презирао гитаристе јер нису могли да свирају скале тако брзо као пијанисти” те је млади свирач морао да осмисли сасвим нову гитарску технику, како би постигао легато својих колега које су свирале клавир.

Са двадесет година, Јепес је имао изузетно успешан деби у Мадриду, изводећи Родригов Концерт Аранхуез, а подршка коју је добио и од публике и од критике, довела је до турнеја по Европи и Јужној Америци, где је додатно популаризовао ово дело. Током педесетих година, у Паризу је наставио да продубљује своја знања у области интерпретације и композиције, учећи са Ђорђем Енескуом и пијанистом Валтером Гизекингом, као и са Нађом Буланже.

Године 1964, у Берлинској филхармонији је извео Концерт Аранхуез свирајући први пут на гитари са десет жица коју је развио у сарадњи са градитељем Хозеом Рамирезом Трећим. Овај инструмент је омогућио да се дела оригинално компонована за барокну лауту могу директно изводити на гитари, без додатних транспозиција, али и да се на гитари постигне хроматска резонанца звука, односно ефекат педала на клавиру. Након овог наступа, Јепес је готово искључиво свирао само гитару са десет жица, наступајући са овим инструментом широм света, на око 130 концерата годишње.

Чињеница да се Јепесов животни век у великој мери преклопио са каријером његовог сународника и изузетно успешног гитаристе Андреса Сеговије, неминовно је довела до њиховог поређења. Критичари који су били више наклоњени Сеговијином интерпретативном стилу, замерали су му недостатак експресивности, објективистички приступ партитури и механичко фразирање. Са друге стране, они којима је био ближи овакав приступ музици, називали су га „противотровом за Сеговијина претеривања”, те истицали јасноћу његовог тона, способност вођења јасних контрапунктских линија и коришћење боја, не како би се створила сензуална лепота, већ подвукле фразе и структурни детаљи. Његова десетожичана гитара је такође допринела и да се инструмент боље чује у великим концертним дворанама, те му омогућила да превазиђе потенцијална ограничења, како у динамичком смислу, тако и када је реч о тонској боји.

Уредница: Ивана Неимаревић