Музика вива – Дела Арва Перта

Енигматичност музике Арва Перта и навика да избегава контакте са медијима, створили су око лика овог уметника мистериозну ауру. Рођен 1935. године у месту Паиде, у тада још увек независној Естонији, младост је провео у Совјетском Савезу, где је студирао на Конзерваторијум у Талину, у класи Хеина Елера. Овај композитор, ученик Глазунова, подстицао је своје ђаке да се упуштају у експерименте са новим стиловима и композиционим техникама, те је Перт, после низа студентских дела написаних под јаким утицајем Прокофјева и Шостаковича, већ 1960. компоновао своје прво додекафонско дело – Некролог, који је уједно био прва дванаесттонска композиција настала у Естонији. Шездесетих година, Перт прави први заокрет у својој поетици и то не због интервенција споља, односно утицаја политичке репресије, већ из сасвим личних уметничких преиспитивања, напуштајући стриктну додекафонску технику у корист хетерогенијег авангардног израза. Он тада почиње да меша серијализам са техником колажа, уводећи у своје композиције цитате дела других аутора. Крајем ове деценије, међутим, започиње осмогодишњи прекид у његовом стваралаштву, током којег аутор интензивно почиње да проучава средњовековну и ренесансу музику – грегоријански корал, трианестовековни органум, мотете Обрехта, Окегема и Жоскена де Преа, учећи „да пронађе космичке тајне скривене у уметности комбиновања две, три ноте”. У тренутку када су совјетски композитори коначно пригрлили серијализам, Перт се 1976. године појављује са композицијом За Алину за клавир, компонованом у новом, тинтинабула стилу, који није напустио до данас. Тинтинабула стил, или тинтинабулација, чији назив потиче од латинске речи за звона, означава специфичан композициони поступак који је Перт развио. Иако сама музика подсећа на звук звона, овај термин има и метафорично значење – он описује стил који је сачињен од најчистијих и најелементарнијих музичких елемената. Пре свега, то је тонална музика, у коју је враћен трозвук као основна градивна честица, али сада уклопљен у сасвим другачију синтаксу. У свом најједноставнијем виду тинтинабула стил карактеришу две линије које су блиско повезане и условљене. Овакав поступак омогућава стварање хармонске стабилности, мелодијског покрета, као и повремених искричавих дисонанци.

Овај естонски аутор је 1980. године емигрирао из Совјетског Савеза у Аустрију, а затим се преселио у Берлин где и данас живи и ради. На Запад је дошао као потпуно непознат аутор. Тек 1984. године издавачка кућа ECM објављује снимке Пертове музике, и то неких од најпознатијих дела овог аутора: Фратри, Кантуса у спомен Бенџамина Бритна и Tabula rasa. Јавност је истовремено била импресионирана, али и збуњена. Нису знали да ли да његову појаву тумаче као источноевропски изданак америчког минимализма или као сасвим аутономну појаву. Следећи Пертов албум је дефинитивно распршио све илузије о његовом минимализму као копији америчког – било је очигледно да је његова естетика настала под утицајем средњовековног певања и обреда руске православне цркве. Иако је редуковање средстава чинило „да делује као минималиста”, жеља да из сваке ноте извуче максимум експресивности била је потпуно страна минималистима. Да би се направила дистинкција између овог, и хиперактивног минимализма американаца, скована је и синтагма „духовни минимализам”, или „нови спиритуализам” којим се данас дефинише Пертова, али и музике још двојице аутора сличних поетика – Џона Тавенера и Хенрика Горецког.

Дела свих ових аутора снажно се ослањају на музику прошлости – на корале, двогласе, док и сам избор инструментације сугерише да је реч о музици која је наставак вишевековне праксе. Али, осим „радикалне” духовности, у самој музици нема ничег „радикалног”. Чак су и дисонанце „умекшане”, а осећај бескрајног понављања у спором темпу као да обећава бесконачност.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић