Хенрик Сис и Мартин Кук: Војна етика и вештачка интелигенција (1)

Текст је преузет из грчког филозофског часописа Conatus, који је прошле године објавио тематски број посвећен проблематици етике рата. Уредник овог специјалног издања и аутор уводне студије, филозоф и етичар Јован Бабић, истиче да „етика рата може звучати као немогућа комбинација речи – како оправдати оно што наизглед није могуће оправдати? Рат је prima facie немогуће оправдати. Ипак, ратови су чињеница људске стварности, и они међу нама који имају несрећу да живе у ратним временима – на неки начин то смо сви ми – знају да стварност није само могућност, и да ознака prima facie не помаже у одговору на питање шта мора бити учињено, те да неоправданост не значи немогућност. Морамо разумети да бисмо могли објаснити, а објаснити да бисмо имали валидну процену, посебно када је оно што се дешава важно и има далекосежне последице. Ратови су такви феномени. Живимо усред тих феномена и морамо разумети не само њихову трагичну и често катаклизмичну природу, већ и њихово значење, структуру и логику њиховог функционисања. Требало би да разумемо да рат није нешто што се дешава само другима, нити да је то ствар прошлости. У овом зборнику објављено је тридесет три есеја који истражују рат из различитих углова, понекад са супротстављених становишта, истражујући нека од најинтригантнијих питања ратовања у временима која карактеришу радикалне промене у свету у превирању. Зборник свакако нуди много подстицајних идеја за размишљање о најважнијим аспектима ратовања и његовој широкој феноменологији”.

Примена вештачке интелигенције представља велики изазов за традиционално разумевање војне етике. У свом чланку Хенрик Сис и Мартин Кук постављају питање која врста врлина нам је потребна да бисмо користили напредне војне системе којима руководи вештачка интелигенција. Према њиховом мишљењу, „да бисмо поверили нечији живот и успех мисије машини, морамо је довољно добро разумети”, то јест, „морамо схватити њене могућности и границе, као и задатке које треба да спроведе и циљеве које треба да постигне”. У том контексту, они посебно наглашавају врлину разборитости. Такође, расправљају о идеалу „објашњиве вештачке интелигенције” и указују на значај добро информисаних „приповедача” и „преводилаца” као посредника у комуникацији између технолошких експерата, доносилаца политичких одлука на свим нивоима и крајњих корисника софистициране технологије (као што су војници и други оператери).

Превод с енглеског: Раде Калик
Текст чита: Александар Божовић
Уредник: Предраг Шарчевић