Простори пијанизма – Клифорд Керзон

„Клифорд Керзон је обожавао клавир попут олтара за којим је вршио службу. Његова душа је била сједињена са музиком коју је стварао. Али осим тога, Клифорд је имао највише стандарде у свему што је радио, те је са својом прелепом кућом, баштом, сликама, намештајем, деловао као најбољи могући изданак једног високог и елитистичког остатка наше цивилизације. Његов пијанизам се, као код свега неколицине великих музичара, указивао попут стакленика европског деветнаестог века, пун раскошних орхидеја које су цветале у његовим интерпретацијама...”

Надахнуте речи песника Стивена Спенсера скицирају можда и суштину уметности Клифорда Керзона, једног од најзначајнијих британских пијаниста прошлог века, чији је стил свирања пленио непоновљивом ауром високо култивисаног и естетизованог музичког укуса. Али и специфичније од тога, у његовим интерпретацијама опипљиво се могао осетити онај аристократски карактер који као да је био вођен типично британским нормама друштвеног живота и деловања – у исто време одмерено углађен, колико и упадљиво монументалан у изразу. Можда би стога кључан појам његове уметности био „култура” схваћена у смислу највишег домена рационализације, поштовања начела и норми дисциплине, потребе за уметничким чином као изразом богатства духа и интенцијом ка идеалном оплемењењу стварности. Ипак, исходишта пијанизма Клифорда Керзона била су понајмање британска, будући да су по признању самог уметника највећи утицај на њега остварили Артур Шнабел, Ванда Ландовска и Нађа Буланже код којих се усавршавао. Рекло би се неспојив, у крајњој линији еклектичан избор професора чије је појединачне поетике Керзон успео да усвоји и амалгамски их споји у свој сасвим индивидуалан стил свирања. Како је и сам једном приликом изјавио, „од Шнабела је стекао знање о фразирању, док је прецизност технике научио код Ландовске”. О овоме између осталих убедљиво сведочи и његов снимак Шубертовог Емпромптија у еф-молу, опус 142 број 1, из 1953. године који ћемо репродуковати на почетку емисије. Деликатности Шубертовог бидермајер стила, Керзон приступа одмереним звуком проналазећи у рафинираном звуку савременог клавира простор за његову естетску надоградњу. Украси мелодијске линије су, међутим, изведени захватима чембалистичке технике указујући, више него сугестивно, на одсјаје Керзоновог учења код Ландовске.

Рођен 1907. у Лондону, клавир је почео да учи у шестој години изјавивши у својим зрелим годинама да га је овај инструмент привлачио управо зато што је са њим могао да буде потпуно сам, како у радној соби, тако и на сцени. Као истакнут таленат, током школовања је образовање стицао код водећих британских пијаниста на Краљевској музичкој академији – Чарлса Редија, ученика чувеног Бернхарда Ставенхагена, те потом код Кетрин Гудсон, што је представљало спој две педагошке генеалогије – оне која на једној страни сеже до Франца Листа, а на другој до Теодора Лешетицког, водећих пијанистичких фигура деветанестог века. Успешан пијанистички деби који остварује у Лондону у шеснаестој години био је праћен низом награда укључујући и Златну медаљу Краљевске музичке академије, институције на којој ће по завршетку студија започети педагошки рад. Ипак, не задуго, јер 1928. године Керзон одлучује да професионални пут настави као концертни пијаниста чему је у кључној мери допринело познанство са диригентом Томасом Бичамом. Одушевљен младим уметником Бичам уприличава заједнички наступ на којем изводе Моцартов Крунидбени концерт у Квинс холу. Овај наступ биће прекретница за пијанисту који 1930-их година постаје познат и на континенту наступајући са водећим европским оркестрима, као и на бројним британским музичким фестивалима. Њујоршки деби уследиће 1939. године у Таун холу, те ће осим паузе за време Другог светског рата Керзон у потоњим деценијама такође бити активан и у Сједињеним Државама.

Мада је ексклузивни уговор са Деком, својим јединим издавачем, потписао још 1937. године, занимљиво је да је нерадо улазио у студио, те начињене снимке ретко одобравао за публиковање, што је резултирало великом архивом необјављених звучних записа који су представљени јавности тек након његове смрти, 1982. године. Ипак, Керзонова дискографија имала је значајан одјек, посебно у Великој Британији, о чему сведочи да су у домену класичне музике, у овој земљи, његови албуми током готово четврт века имали статус бестселера. Међу њима је и снимак Шуманове Фантазије у Це-дуру, опус 17, који је начинио 1954. године, у време својих великих успеха на сценама са обе стране Атлантика. Емоционални набој првог става у Керзоновој интерпретацији плени прегледном звучном структуром, изнесен је готово без рубата и са ретким спуштањем динамике испод мецопијана, чак и у лаганим одсецима. Чудан спој интензитета и одмерености, односно уметниково непрепуштање вртлогу Шуманових емоција, сугестивно и проживљено доноси садржај овог немирног става. Чврстина звука, ипак само је један аспект Керзоновог пијанистичког дијалекта којим он на моменте веома маштовито успева да обликује поједине Шуманове мотиве.

Превасходно оријентисан ка музици класицизма и романтизма, овај пијаниста је континуирано исказивао и интересовање за савремену музику, па његова дискографија осим концерата Моцарта, Бетовена, Брамса, Франка, Дворжака и Чајковског те солистичке музике Шуберта, Шумана, Листа и поново Брамса, између осталог укључује и дела махом британских композитора двадесетог века попут Бритна, Ленокса Берклија, Алана Росторна, Џона Ајрленда и других. Високо самокритичан, као пијаниста који је тежио перфекционизму, у деценијама након Другог светског рата Керзон је имао обичај да се, с времена на време, удаљава од сцене и искључиво посвећује раду на техници и учењу нових композиција. Синхроно са одмаком од виртуозне литературе којој је више био посвећен у међуратном периоду, те фокусом на обимна дела, овај пијаниста се приклањао преовлађујућим интенцијама пијанизма друге половине прошлог века. Оне су у односу на традицију значиле другачије самопоимање инструменталног извођаштва које се изграђивало не само на растућем фокусу ка ремек-делима и интерпретативним изазовима такозване „велике литературе” (те са тим у вези и кроз пораст одговорности према аутору), већ и на еманципацији пијанизма који постаје пракса стварања интерпретације као „естеског звучног објекта”. Тиме је музичко дело престајало да публици бива посредовано само попут „карактерне звуче слике”, већ је постајало и звучни облик по себи, оригиналних и свакако изузетних својстава. Тежња ка извођачком савршенству и утопизам идеалног звучног оваплоћења музике, које су Керзона водиле ка томе да се током целе каријере враћа раду на подизању сопствених интерпретативних могућности уз често незадовољство постигнутим, били су одраз духа епохе модернизма у којој је поред високих уметничких својстава, његово стваралаштво заузело место једног од узорних етичких стубова пијанистичке професије.

Аутор емисије: Стефан Цветковић