Жене у музици

Рођена у Катовицама, Магдалена Лисак потиче из породице са дугом музичком традицијом. Године 1994. дипломирала је клавир на Музичкој академији у родном граду, а потом се усавршавала код Кристијана Цимермана на Академији у Базелу. Као лауреаткињи на XIII Међународном пијанистичком такмичењу Фредерик Шопен одржаном у Варшави 1995. године, отворила јој се могућност да наступа у престижним концертним дворанама у Токију, Базелу, Прагу и Варшави, као и на фестивалима где је одржала запажене концерте. Поред реситала, у биографији ове уметнице забележени су и концерти са водећим европским и светским оркестрима и камерним ансамблима. Као посебно занимљив издваја се податак да је на позив Института Фредерик Шопен у Варшави забележила драгоцене снимке дела овог пољског романтичара, свирајући на Ераровом клавиру из 1849. године, а који су објављени у оквиру серије The Real Chopin. Активна је у бројним уметничким пројектима под покровитељством Музичког друштва Шлезије, чији је оснивач и председник, док своју педагошку делатност обавља као професорка на Музичкој академији Карол Шимановски у Катовицама.

За албум који ћете чути у емисији, Магдалена Лисак је одабрала комаде девет пољских композиторки: Марије Шимановске, Хелене Лопуске, Наталије Јаноте, Ванде Ландовске, Јадвиге Сарнецке, Леокадије Мишињска-Војћеховске, Зофије Осендовске, Хелене Кжижановске и Текле Бомдажевске – а која су обједињена појмом салон, односно салонска музика. Наиме, како сматрају социолози, салони су били нешто више од уобичајеног окупљања „друштва”, а које би у савременом свету могли да назовемо „институцијама које делују на тржишту уметности”. У салонима су се, поред музицирања, водили разговори о новим делима, вредновали уметници и у одређеној мери успостављале актуелности у музици. Посебну улогу у деветнаестом веку имали су салони које су водиле жене. Један од таквих везује се за истакнуту пољску композиторку и прву професионалну пијанисткињу у деветнаестом веку. Реч је о Марији Шимановској која се сматра Шопеновом претходницом, а која је у периоду од 1827. до 1831. водила салон у Санкт Петербургу, када је била и дворска пијанисткиња царица Марије Фјодоровне и Јелисавете Алексејевне. Међу гостима њеног салона били су истакнути чланови руских аристократских кругова, иначе велики поклоници музике, попут Сергеја Голициња, Александра Пушкина, Николаја Карамзина, Михаила Глинке и других.

Текла Бомдажевска је била ауторка великог броја клавирских минијатура, а пажњу јавности привукла је комадом Девојачка молитва, опус 4, објављеним у Варшави 1856. године, са поднасловом „мелодија за клавир”. У наредне три године партитуру овог комада објавиле су водеће издавачке куће немачког говорног подручја: из Лајпцига, Франкфурта, Хамбурга, Беча, Минхена, Мајнца, Брауншвајгена, Дрездена и Келна. Занимљиво је да је исте године када је објављен овај комад – 1856. рођена Наталија Јанота, пијанисткиња и композиторка, следбеница Марије Шимановске, која је популарност стекла наступима на дворовима. Њен отац био је професор клавира на Музичком институту у Варшави и први ју је увео у свет музике. Поред тога, као куриозитет из њене биографије издваја се податак да је посебну наклоност неговала према истраживачком раду, посебно ка опусу Фредерика Шопена. Музиколози наводе да је управо она заслужна за извођење и објављивање композиција из његове ране стваралачке фазе. Као марљива пијанисткиња и камерна музичарка, специјализована за опус немачких романтичара, Наталија Јанота се у креирању концертног репертоара углавном водила смерницама своје професорке и менторке Кларе Шуман, па је радо свирала дела Баха, Бетовена, Шумана, Менделсона и Брамса.

Као ученица Зигмунта Носковског, Леокадија Мишињска-Војћеховска дипломирала је на Музичком институту у Варшави поставши убрзо веома плодна композиторка чији опус красе бројне минијатуре, соло песме, али и дела већег обима попут соната, трија, квартета, па чак и оркестарских дела.

Хелена Кжижановска била је пољска композиторка аристократског порекла која је рођена и одрасла у Француској. Студије клавира и теорије музике похађала је на Конзерваторијуму у Паризу, где је 1883. године дипломирала са највишим оценама. Поред клавирских минијатура, компоновала је и већа оркестарска дела, хорска и камерна остварења, као и једну оперу. Била је чланица француског Удружења композитора, а њена дела објављивана су у Француској, Енглеској и Пољској.

Комад Јесења ноћ, опус 2 број 2 Ванде Ландовске, једно је од ретких сачуваних дела ове ауторке, које је објављено у Вроцлаву 1897. године. Настало је током њених студија на Музичком институту у Варшави, а писано је у духу музике Шумана, Грига и Чајковског.

Хелена Лопуска је била пијанисткиња и композиторка која се школовала код Зигмунта Носковског на Музичком институту у Варшави, а привукла је пажњу јавности већ током студентских дана маестралним концертима на којима је представљала своја ауторска дела. Године 1909. имала је велики композиторски деби у дворани Варшавске филхармоније када је изведена њена кантата Како сам тужна, Господе мој. Међутим, након покушаја да изгради каријеру као концертна пијанисткиња и након неуспешног брака, а уочи избијања Великог рата, задесила се у Русији у којој је преминула 1920. године, у сиромаштву. Једно од ретких сачуваних дела ове ауторке је и комад Песма без речи, опус 2.

Музички језик Јадвиге Сарнецке, чији се кратак живот одвијао у Кракову, одликује честа употреба виртуозних елемената, док њен хармонски језик, како то истичу музиколози, стоји на размеђу музике Шопена и раних радова Александра Скрјабина и Карола Шимановског.

Зофија Осендовска је била активна у периоду између два рата, када је посебну наклоност стекла као ’звезда варшавских салона’, где је често наступала на концертима које су приређивале жене из аристократских кругова, а на којима је поред својих, радо свирала и остварења других пољских композитора и композиторки.

Уредница Ирина Максимовић Шашић