Простори пијанизма – Розалин Турек

„Не свирам клавир као инструмент из деветнаестог века или актуелним пијанистичким стилом и техником. Моја је клавирска техника сасвим нова, изграђена на уметности историјских пракси извођења и структуралним захтевима Бахове музике. Клавир је по мени кадар за неизмерне тонске и стилске приступе. Није ограничен на романтични стил деветнаестог или перкусивни стил двадесетог века. У комбинацији академског знања, естетске осетљивости уметника и технике која произлази из принципа саме музике, али и познавања извођачког стила осамнаестог века, клавир ми се указује као легитиман и дубоко погодан медиј за извођење Бахове музике за инструменте са диркама.”

Ове речи америчке пијанисткиње Розалин Турек којој посвећујемо емисију, исказују суштину приступа ове уметнице делима Јохана Себастијана Баха, композитора са чијим се опусом њено име данас најчешће повезује.

Рођена 1914, Турек је за деведесет година живота била сведок интензивног развоја пијанизма, успона и успостављања нових стандарда и идеја у пољу извођаштва на клавиру. У диверзитету пијанистичких концепата које је донео 20. век, занимљиво је приметити да је, и поред општег одмицања од романтичарског наслеђа, значај клавира као инструмента "универзалних својстава" највећим делом опстао. То значи да је – наслањајући се на тековине деветнаестог века – ново столеће само утврдило клавир као инструмент кадар да замени све своје претече, односно успостави се као универзални, трансстилистички медијум надмоћан у извођењу музика изворно писаних за најразличитијие варијанте инструмената са диркама. Ово становиште, које је у суштини рефлектовало идеологију модернизма утемељену на вери у прогрес, те у складу са њом у техничка и технолошка средства попут модерног клавира, значило је међутим у пракси расцветавање дијапазона сасвим различитих пијанистичких приступа и последично, поетика. Наиме, треба приметити да је за разлику од 19. века, у којем је предоминација клавира значила и саображавање аутентичних музичких својстава разнолике литературе богатим могућностима овог инструмента потенцирањем педалне реверберације, ширег распона сонорности, динамике и других његових својстава, 20. столеће донело знатно промишљенију функционализацију клавирског звука. Одмицање од романтичарских поставки клавирске технике, па и "пиротехнике" уз успон рационалног, академског приступа музичкој историји како у домену науке о музици, тако и у самој извођачкој пракси, довело је до трагања за оним могућностима употребе клавира које ће уистину "прескочити" аутентичну појавност музике писане за неки од ранијих типова инструмената са диркама, али у мери која ће дату литературу пре дискретно тонски "оплеменити" него превести на језик модерног клавира. Као један од пионира ове праксе, Розалин Турек је успела да пронађе средњи пут између, са једне стране, доследног ослањања на историјску праксу аутентичног извођачког маниризма, али са друге и пуног поверења у изражајни капацитет савременог клавира. Ове особености поетике Розалин Турек на почетку емисије осветљавамо њеном интерпретацијом Италијанског концерта Јохана Себастијана Баха, са снимка из 1959. године.

Ова америчка уметница, која је била једна од првих пијанисткиња окренутих потрази за верном репродукцијом Бахове музике студирала је у Чикагу са Софијом Левин и Јаном Кјапусом, а потом и на Џулијарду са Олгом Самароф. Концертни деби остварила је у Карнеги холу у двадесетпрвој години изводећи Други калвирски концерт Јоханеса Брамса. Током каријере спорадично је изводила и дела ствралаца различитих епоха при чему се истичу Шуберт, Лист и Дебиси, али и Шенберг, Копланд и савременици коју су јој посвећивали своја дела. Као пијанисткиња чији је приступ осмишљавању интерпретације превасходно био вођен академистичком "методологијом", односно проучавањем историјских аспеката музике, Турек је стекла посебан статус у академској заједници, о чему сведоче чак пет почасних доктората и бројни гостујући ангажмани на америчким универзитетима. На другој страни, пијанистичка пракса Розалин Турек је посебно у Сједињеним Државама достигла култни статус, и то углавном у кругу оних слушалаца који су уметности свирања клавира доживљавали као "кустоску" делатност ученог презентовања и тумачења литературе.

Њен начин долажења до "коначне" интерпретације једног дела био је наглашено студиозан и поступан, те се на сачуваним снимцима може приметити да су њена извођења истог комада временом еволуирала. У једном интервјуу Турек је тако изјавила како је спремајући Хроматску фантазију и фугу консултовала чак двадесет два сачувана манускрипта или преписа овог дела из осамнаестог века, као и око шездесет постојећих издања, али и да је на појединим делима радила и до дванаест година пре него што би их уврстила у репертоар, односно почела јавно да изводи! Управо су ово неки од разлога који доприносе томе да њене интерпретације делују домишљене у свим детаљима, са јасно постављаним звучним амбитусом који, као ни код једног другог пијанисте, клавир на тако неодољив начин не саображава звуку чембала.

Мада се соноритетом модерног клавира користи дискретно, Розалин Турек је у интерпетацијама Баха упадљиво примењивала чембалистичку прстну технику свирања, односно она решења која би једино и могла бити употребљена на датом инструменту. Чињеница да је упоредо свирала и на чембалу као свом другом инструметну уосталом довољно говори у прилог њеном непосредном познавању проблематике свих аспеката аутентичне технике. Извођење из ручног зглоба уважавањем репетиционих могућности чембалистичке механике обезбеђивао је тако сугестиван "утисак" аутентичности, али и истовремено осигуравао адекватно, па и прагматично звучно превођење Бахове музике из некадашњих интимних, камерних простора барокне епохе у просторност савремених концертних дворана. Мада њен тон нема дугу пројекцију, он има изразит естетски квалитет који би се најтачније могао описати као звук клавирски "озвученог чембала". По овим карактеристикама она у пијанизму 20. века антиципира појаву Глена Гулда који је и сам био поклоник њене уметности. Као уметница велике харизме и јаке личности, како су је описивали савременици, Турек у самом свирању, међутим, никада није била идиосинкратична, те је сву рељефност звука и карактерну варијабилност црпела из саме музике или како је сама једном приликом сажела: „Радим оно што ми Бах каже, односно никада се не усуђујем да говорим музици шта она треба да ради”.

Њену самосвојну позицију у пијанизму 20. века допуњавао је и педагошки, односно списатељски рад у којем је објављивала размишањања о музици међу којима је посебан статус стекао њен тротомни Увод у извођење Баха који и данас привлачи пажњу студената клавира, предстваљајући истовремено најкомплетнији трезор одговора на питања о интерпретативној уметности Розалин Турек.

Аутор емисије: Стефан Цветковић