Летње оперске позорнице

Волфганг Амадеус Моцарт: Фигарова женидба

Репродуковаћемо снимак опере „Фигарова женидба” Волфганга Амадеуса Моцарта, забележен 27. јула прошле године на представи одржаној у оквиру Салцбуршког фестивала, у Моцартовој кући у овом граду. Главе улоге тумачили су: Кшиштоф Бончик као Фигаро, Сабин Девјел као Сузана, Адриана Гонзалес као Грофица Алмавива, Андре Шуен као Гроф Алмавива, Петер Калман као Бартоло, Кристина Хамерстрем као Марчелина, Леа Десандре као Керубино, Мануел Гинтер као Дон Базилио. Ту су и Рафал Павнук као вртлар Антонио, Ендрју Морстин као Дон Курцио и Серафина Штарке као Барбарина. Хором Бечке опере и Бечком филхармонијом диригује Рафаел Пишон.

Ово је турбулентна комедија са љубавно-еротским зачкољицама која ни у Моцартово време није перципирана као безопасна. Напротив, она управо пропитује патријархални поредак, али и однос господара и слугу, који је био у срцу друштвених односа у време пре Француске револуције. Сама радња, током једног ’лудог’ дана бави се многоструким облицима преваре – од оне љубавне и брачне, преко непоштовања уговора, до карактеристичног, за оперу и за комедију, ’прерушавања’ у неког другог. Готово сви ликови у Фигаровој женидби, долазе у неку врсту ћорсокака сазданог од њихових неиспуњених жеља и егзистенцијалне усамљености.

У центру радње налази се Фигаро, собар грофа Алмавиве, који покушава да озваничи своју љубав са Сузаном, грофичином собарицом. Главне препреке су то што гроф сам жели Сузану за себе, као и Фигарови финансијски проблеми, јер ће уместо отплате дуга према старој племкињи Марчелини, Фигаро можда морати да постане њен муж. У борби са људима моћнијим од себе он мора да употреби једино што има – интелигенцију, лукавост и сналажљивост. Насупрот њему стоји гроф Алмавива – похотни и утицајни богаташ који не само да је занемарио своју жену, лепу грофицу Розину, него по сваку цену жели да освоји љупку Сузану, не хајући што она планира да се уда за Фигара. Ту је паж Керубино, који уноси дозу немира у женска срца и својом младошћу, али и родном амбиваленцијом (не треба заборавити да је ово улога ’у панталонама’ за мецосопрана) се упоставља као ривал како Фигару, тако и самом грофу.

Лоренцо да Понте и Вофлганг Амадеус Моцарт су 1786. године овим делом започели своју сарадњу, једну од најзначајинијих у историји опере и западне музике. Изабрали су истоимени позоришни комад Пјера Бомаршеа, који је у то доба био забрањиван, јер је критиковао привилегије аристократског сталежа. Како би заобишли цензорске маказе, Моцарт је сакрио радикалне, политичке поруке у саму музику, и то суптилним разменама тропова опере серије и опере буфе, које користе главни јунаци. На самом крају, гроф тражећи опрост од своје супруге, наизглед покушава да врати стабилност старог поретка, али сви ликови су већ помакнути из својих тежишта. Грофица остаје и даље усамљена, Керубино је убацио дозу сексуалне амбиваленције у животе протагониста, откривене су преваре, али и срце структурног насиља тог поретка коме више нема спаса.

Уредница Ксенија Стевановић