Сузан Зонтаг: Ум као страст (2)

Овај текст Сузан Зонтаг је посветила стваралаштву и личности Елијаса Канетија (1905–1994). Позивајући се на његов говор, који је одржао 1936. године у Бечу, поводом педесетог рођендана Хермана Броха, ауторка пише: „ Када Канети у Броху уочава квалитете које један велики писац нужно треба да поседује – да буде оригиналан, да сабира све одлике свог доба и да га истовремено оспорава – он тиме и себи као писцу поставља стандарде. Када велича Брохову интелектуалну незаситост, евоцирајући визију неспутаног стања ума, Канети сведочи о властитим једнако неутаживим апетитима. Одајући великодушно признање Броху, Канети придодаје још један важан прилог портрету писца за величанствену прославу његовог педесетог рођендана –  слику писца као племенитог обожаватеља. Његова похвала Броху увелико одаје чисту моралну позицију и бескомпромисност којој Канети тежи, као и његову жељу за снажним, чак и неприкосновеним узорима”.

Како запажа Сузан Зонтаг, Канетијева преокупација је да постане неко коме би се и он сам дивио. То је главна тема у Људској провинцији, белешкама које је записивао између 1942. и 1972. у годинама када је припремао грађу за писање важне књиге Маса и моћ. У овим белешкама, Канетијева мотивација су примери великих писаца који више нису међу живима, са којима одмерава „интелектуалну потребу која га покреће, менталну температуру, дрхтећи од страха док се смењују листови на календару... Такви писци, каже он, уче нас како да дишемо. Канети хвали Брохове текстове због богатог искуства дисања. То је био Канетијев најискренији, најнеобичнији комплимент, исти онај који је упутио и Гетеу (сасвим предвидивом предмету дивљења). Канети такође чита Гетеа који каже: Дишите! Дисање може бити најрадикалније занимање, када се схвати као ослобађање од других потреба као што су каријера, грађење репутације, гомилање знања. Канети заправо на крају овог дивљења и као омаж Броху, сугерише чему се треба највише дивити. Последње постигнуће озбиљног обожаваоца јесте да не активира одмах енергије које га узбуђују, попуњавајући тиме простор који је наш предмет дивљења отворио. Отуда талентовани обожаватељи себи дају дозволу да дишу дубоко, да се надишу. Али за то је потребно отићи даље од страсти, поистоветити се са нечим што је изван постигнућа и изван достизања моћи”, закључује ауторка.

Овај текст је изворно објављен у књизи есеја Сузан Зонтаг Under the Sign of Saturn 1980. а мало раније исте године је штампан и у The New York Review of Books.

Превела с енглеског Ивана Максић.
Читала је Душица Мијатовић.

Уредница циклуса Тања Мијовић.