Простори пијанизма – Рејмонд Левентал

„Моје прво упознавање са Рејмондом Левенталом доглодило се на часу клавирске литературе на Музичкој школи Менхетн у септембру 1977. Пре тога познавала сам га само по његовој репутацији концертног пијанисте и радовала сам се овом сусрету. На запрепашц́ење нас ученика, прва два часа са њим, уместо клавиру била су посвећена вокалном белканту Марије Калас. Чули смо дирљив омаж певачици док смо слушали о утицају белканто опере на музику Шопена и Листа. Тек наредне недеље прешли смо на литературу за клавир и рекла бих да је Левентал о њој знао више од било кога кога сам икада срела. Већ након ових првих сусрета одлучила сам да променим класу, и сећам се да је овај избор наишао на упитне погледе, подругљиве примедбе, цвокотање језиком и искрени смех. Отишла сам, међутим, за својом интуицијом и радила са Рејмондом све до његове смрти, 1988. године. Много касније, приликом једне посете, уочила сам фотографију Марије Калас како виси у његовом дому. То ме је вратило на први час и питала сам се да ли се он поистовец́ивао са њом? Обоје су рођени исте 1923. Она је била кључна у оживљавању белканто опере и позната по својој улози Норме, док је Рејмонд био инструменталиста који је оживљавао занемарену литературу романтизма. Једно од дела које је вратио на концертну сцену биле су управо Листове Реминисценције на Норму. Као што је Калас очаравала своју публику, једна од Левенталових главних преокупација била је – комуникација између уметника и публике...”

Ова сећања пијанисткиње Далије Сакас на великог и данас готово заборављеног америчког пијанисту Рејмонда Левентала, драгоцено су сведочанство које га осветљава као једну од свакако најмање типичних фигура клавирског извођаштва 20. века – уметника који је својом праксом међу првима посегао за оживљавањем скрајнуте литературе романтизма. Трагајући за "наличјима" пијанистичког канона, он је као припадник генерације рођене у новом столећу истовремено начинио и повратак коренима самог пијанизма – његовим упориштима у оперској литератури и емоционално експонираном виртуозитету раног концертантног доба.

Овај пијаниста, рођен у Сан Антонију у Тексасу, клавир је почео да учи тек у петнаестој години, након што је детињство провео у Холивуду бивајући као дечак ангажован у бројним филмовима. Прве подуке добио је од Лидије Черкаски, мајке чувеног пијанисте Шуре Черкаског, те већ са осамнаест година осваја неколико америчких такмичења што га одводи на школу Џулијард где започиње озбиљније учење код познатог педагога Олге Самаров-Стоковски. Занимљиво је да је приликом посета Европи у том периоду имао прилику и за краткотрајне сусрете и рад са Алфредом Кортоом и Гвидом Агостијем који, међутим, по његовим речима нису имали значајнијег утицаја на његово уметничко формирање. Као кључан моменат у каријери Рејмонда Левентала истиче се његов деби 1948. године са Димитријем Митропулосом и Филаделфијским оркестром, када на одушевљење публике изводи Трећи клавирски концерт Сергеја Прокофјева, праћен и успешним дебитантским реситалом у Њујорку који лансира његову пијанистичку каријеру по Сједињеним Америчким Државама. Немили догађај који се 1953. године одиграо у њујоршком Централ парку када га је напала група хулигана наневши му озбиљне телесне повреде означио је његово десетогодишње повлачење са сцене – тежак животни период током којег је тек повремено улазио у тонски студио. Тих година Левентал открива музику заборављеног француског романтичара Шарла Валентена Алкана којој се фасцинирано посвећује, упустивши се такође и у писање обимне књиге о овом ствараоцу – она је објављена тек након Левенталове смрти 1988. године.

Његов велики повратак у јавност 1963. године, у виду двочасовног концертног предавања о Алкану које је преношено на радију, ускоро су допунили и живи наступи. Тада започиње и пун замах Левенталове каријере, у првом реду у Сједињеним Америчким Државама, као и у Великој Британији где је временом стекао посебно висок реноме. Његов фокус на музику потиснутих стваралаца деветнаестог века био је пионирски, те је Левенталова пракса у критичким написима означена као "оживљавање романтизма". У том погледу, његова сарадња са Ар-Си-Ејем која отпочиње средином шездесетих година, значила је промовисање стваралаца чија дела до тада нису била пристутна у дискографији – у првом реду Мошелеса, Геца, Хумела, Хенселта, Херца, Шарвенке, Антона Рубинштајна, Филда, Дусека и других. Занимљиво је да је као студент Олге Самаров, која је пак била ученица Ели-Мирјама Делаборда, сина Шарла Валентена Алкана, Левентал имао педагошко залеђе које је директно водило до француског композитора, а што је само додатно осветљавало његову посвећеност музици овог ствараоца.

Осим што је музику мање познатих романтичарских композитора проносио на концертним сценама, овај амерички виртуоз је упоредо био посвећен и педагошком раду на неколико америчких институција, у провом реду на Музичкој школи Мехнетн где је радио од средине 1970-их година до краја живота, али и путем бројних радијских предавања. Описан још шездесетих година у једном новинском чланку као „пијанистички индивидуалац”, Левентал се осим специфичним репертоарским фокусима у историју пијанизма уписао и специфичном извођачком естетиком која би се по пластичности звука могла упоредити са оном Алфреда Брендела, с тим што је Левенталова била емоционално далеко засићенија. Његов тон плени утиском чврстине, те његове фразе делују пре као исклесане него као извајане у имагинарној маси звука. Мада је динамички распон знатан, он се из ових разлога ретко спушта испод мецопијана, а у "сенчењу" као поступку промене тонског колора готово да и нема омекшавања звука, већ само промене начина пласмана његове чврстине. У музици Франца Листа која је имала једно од централних места на репертоару Рејмонда Левентала, ове особености управо су доприносиле томе да она добије нарочиту звуковну "конкретност", будући да је он и ситну технику износио у "крупној диоптрији", са разговетношћу сваког појединачног тона. За пијанисту којем су звучна решења у домену естетике била од примарног значаја, хоризонтала и вертикала су имале једнак значај, те се при слушању његових интерпретација стиче утисак да је Левентал музички ток спроводио низањем минуциозно избрушених сегмената дела.

Аутор емисије: Стефан Цветковић