среда, 28. авг 2024, 21:25
Антологија српске музике
Представићемо композиције Петра Крстића, аутора који је своја најзначајнија дела остварио у првим деценијама XX века. Чућете Патетичну увертиру, Скерцо у де молу, Свиту за гудачки оркестар и Увертиру за комад „Пера Сегединац”.
Заједно са Станиславом Биничким, Владимиром Ђорђевићем и Божидаром Јоксимовићем, Кристић припада композиторима који су своју активност започели са почетком новог, XX века. Они су, као наредна генерација композитора романтичарског усмерења у односу на ауторе попут Мокрањца или Маринковића, у српску музику уводили до тада мање или незаступљене жанрове – пре свега оперу, а красила их је естетичка наклоност према стилизацији пре свега градског фолклора.
Музиколошкиња Стана Ђурић-Клајн је ове ауторе сврставала у такозвану "Београдску школу", док савремени музиколошки приступи тематизују Крстића у оквирима ширих тенденција српске музике на прелазу векова у којима се поглед ка западним узорима и национално буђење прожимају на сасвим органски и каткад, неразлучив, начин.
Петар Кристић је рођен у Београду 1877. године, а прва музичка сазнања је стекао од виолинисте Јосифа Свободе и Стевана Мокрањца. Потом одлази у Беч, где је од 1896. до 1902. године студирао компоновање на Бечком конзерваторијуму у класи Роберта Фукса, као и музикологију на Филозофском факлутету код Гвида Адлера. Крстић је показивао завидно композиционо-техничко знање по којем се, иначе, издавајо међу српским композиторима с почетка XX века, што је вероватно последица и добре школе коју је стекао у класи Роберта Фукса, иначе учитеља Густава Малера, Левија Мадетоје, Франца Шрекера, Хуга Волфа, Александера Землинског и Ериха Корнголда.
По повратку у Београд, започиње његова активност на равоју музичког живота и образовања. Био је професор у Првој мушкој гимназији, али и наставник Музичке школе "Станковић" у чијем је оснивању и учествовао. Такође био је директор Спрске музичке школе и хоровођа Радничког друштва "Јединство". Потом од 1929. до 1938. године постаје шеф музичког одсека Радио Београда, а делује и као диригент у Народном позоришту. Такође, био је шеф одсека за уметност и књижевност у Министарству просвете од 1938. године, а деловао је и као председник београдске секције Удружења југословенских музичких аутора у предратном периоду. Петар Крстић се поред свих ових активности бавио и музичком публицистиком, као критичар Правде и уредник Музичког гласника. Умро је у Београду 21. јануара 1957. године.
Уредница Ксенија Стевановић
Коментари