Димитриј Замјатин: Феноменологија географских слика

Како запажа Димитриј Замјатин, насупрот широком и продуктивном интересовању филозофије за историју и историозофију, деценијама је однос филозофије према методолошким проблемима географије био је прилично хладан. Међутим, није у питању добро разрађена проблематика простора у филозофији, већ директно обраћање филозoфске пажње на теме граничног, интердисциплинарног и маргиналног простора. У приступу филозофском осмишљавању географског простора налазе се истраживања митолошких архетипова освајања земаљског простора, при чему су посебно познати радови Мирче Елијадеа, а биће речи и о феномену топофилије, који је у Поетици простора обрадио Гастон Башлар, као и о значају који су географском простору придавали Мишел Фуко, Жил Делез и Феликс Гатари. Замјатин се такође осврће и на истраживања Валерија Падароге у књизи Израз и значење. Пејзажни светови филозофије (из 1995. године), где је на примеру стваралаштва Кјеркегора, Ничеа и Хајдегера успешно указано на улогу и значај конкретних географских слика у поставкама филозофских дела.

Заступајући тезу да је географски простор као предмет истраживањ и научног интересовања одувек био динамичан, аутор ће представити неколико сегмената везаних за генезу и модифкацију географских слика, а у том контексту ће најбитнију улогу имати менталитетске, геополитичке (политичко-географске), историјско-културалне и геоекономске идеје и околности.

Текст је изворно објављен у 6. броју часописа Новое литературное обозрение 2000. године.

Превели с руског Тања Мијовић и Данило Барјактаревић.

Читала је Душица Мијатовић.
Уредник циклуса Иван Миленковић.