Емануел Карер: Руски роман (4)

Термин документарна фикција, који је у књижевност увео Емануел Карер, јесте феномен који заузима све истакнутије место међу читаоцима 21. века, под различитим називима, од којих је најчешћи аутофикција. У Руском роману, који пре свега није роман, Карер први пут у свом опусу без зазора експлоатише ову аутобиографску жицу и поставља питање да ли се може ићи до краја у потрази за својим пореклом, скривеним причама унутар сопствене породице и сопственим романтичним поривима, пише преводилац Бојана Савић Остојић. Почетком 2000-их аутор одлази у Котељнич, забачено место у Русији, да би написао репортажу о последњем заробљенику из Другог светског рата који је пола века остао заточен у локалној болници. Али ова посета се разгранава на неочекиван начин: она с једне стране инспирише аутора да се подробније посвети судбини свог деде, Жоржа Зубаришвилија, који је под неразјашњеним околностима страдао приликом ослобођења Француске, а с друге стране да се отвори ка новој љубави, Софи, с којом веза, у тренутку прве посете Русији још цвета. И сам Котељнич пред Карером распростире сопствену, такође неочекивану трагедију

Да би написао сваку фазу своје приче, аутор ће морати да је проживи на својој кожи. Након књиге Противника божијег (L’Adversaire), портрета Жан-Клода Романа, митомана и вишеструког убице, Руски роман, писан скоро читаву деценију, има за циљ да буде личнији и самим тим окрутнији, јер истражује ауторову интиму и пропитује границе између приватног и јавног на провокативан начин. На корак смо од биографије Едуара Лимонова, с којим се Карер поистовећује, и од његовог специфичног и врло личног приказа хришћанске вере у књизи Царство. Пратећи његове књиге једну за другом, схватамо да је после успеха романа Разред на снегу (La Classe de neige) Карер напустио романескну фикцију и решио да се искључиво посвети документарно-аутобиографским књигама, што потврђују и наредне књиге, Животи других људи, Јога и прошле године објављена В13.

Руски роман је први пут објавио француски издавач П. О. Л. 2007. године, а ускоро ће је, у преводу Бојана Савића Остојића, објавити и београдска издавачка кућа Цептер.

Читао је Александар Божовић.
Уредници циклуса Тања Мијовић и Предраг Шарчевић.