Опера "Галантне Индије" Жан-Филипа Рамоа

Ово Рамоово ремек-дело ревитализовало је жанр опере-балета, 1735. године када је премијерно изведено у париској Опери. Поред нешто реалистичнијег заплета, композитор је на либерто Луја Физелијеа, увео независне чинове, односно “таблое”, који су сваки за себе посвећени љубавним причама различитих егозитчних народа. Треба приметити да је Рамо био изузетно инспирисан либретистичким предлошком, те је традиционално раздрагани и забавни жанр опере-балета уздигао на нов ниво, дајући му пуни драмски потенцијал. Због тога сваки од чинова - антреа доноси другачију атмосферу - драматичну у чину Великодушни Турчин, трагичну у чину Инке и комичну у чину Дивљаци. Ова опера-балет је после ревизије 1736. године опстала на сцени Париске Опере готово 30 година, са 320 представа у низу. Млади диригент Валентен Турне, одлучио се за верзију из 1761. године, последњу коју је Рамо начинио за свог живота. Она се састоји из пролога и три антреа односно чина - Великодушног Турчина, Инки и Дивљака, без чина Цвеће. Пролог је алегоријског карактера и у њему се публика упознаје са темом дела – на који начин се љубав третира у удаљеним земљама. Младићи из четири до тада пријатељске европске земље се огреше о богињу младости Хебу, те и поред савета који им даје Амор, крећу у ратни сукоб. Купидони, схватајући да их је Европа презрела и напустила, одлучују да одлете у "Индије" – што је био генерички термин, у то доба, за било коју далеку, егзотичну, земљу.

Ове "Индије" постају место дешавања наредних чинова – односно антреа. Прво од егзотичних места у које богови љубави одлазе у потрази за бољом средином је Перу, у доба Инка. Радња овог антреа се дешава током празника посвећеног сунцу у подножју перуанског вулкана. Хуаскар, мајстор церемонија Инка, заљубљен је у принцезу Фани, иако она воли Шпанца Дон Карлоса. Како би убедио Фани да бог Сунца не одобрава њену љубав, Хуаскар изазива ерупцију вулкана. Када Карлос успева да спречи отмицу Фани, полудели Хуаскар још више буди вулкан, чије стење и лава му односе живот. Сцене са ерупцијом вулкана спадају у једне од најдескриптивинијих и упечатљивијих у историји француског барока и шире.

Физелијеов либрето, иако криткован у Рамоово доба, поседује важне квалитете. Сваки чин има сопствени карактер, а либретиста је створио потребну драмску и визуелну разноврсност тиме што је зналачки одабрао локације и необичне "светковине" са других поднебља, ослањајући се на новинске извештаје, као и на путописе. У том процесу Физелије је успео да направу контраст између Европе и других култура, и то не увек тако да би истакао европску супериорност. Епизода са великодушним Турчином и опевање "племенитог дивљаштва" које је било популарно у то доба у Француској, то јасно потврђују. И поред тога, до данас, највише пажње привлаче грациозне арије и плесови који су прави драгуљи барокне француске музике.

Уредница емисије: Ксенија Стевановић