Мајстори барока – Ђузепe Торели

Ђузепe Торели je рођен 1658. године у Верони. O раним годинама живота овог композитора и виолинисте се мало зна. Претпоставља се да је веронски музичар Ђулијано Масароти, који је живео у истом делу града као и млади Торели, био један од првих људи који су му дали подуке из музике. Ипак, није до краја познато код кога је овај аутор учио виолину, али се зна да је композиторски занат касније брусио код Ђакома Пертија у Болоњи. Први подаци о његовој музичкој активности датирају из августа 1684. године, у којима проналазимо Торелија као виолинисту у катедрали свог родног града. У септембру исте године, напустио је Верону, те је највероватније потом преузео дужност капелмајстора у катедрали у месту Имола, недалеко од Болоње. Такође је забележено да је те 1684. године постао и члан реномиране музичке институције у Болоњи – Академије Филармонике, у капацитету виолинисте. Између осталог, за годишњу славу Академије, Торели је написао неколико симфонија, те историчари музике сматрају да је највероватније 1692. године прешао и на место композитора у овој установи. Даљи записи говоре о томе да је у међувремену, од 1686. до 1695. године био активан, такође као виолиниста, у базилици Сан Петронио у Болоњи. Крајем последње деценије 17. века, Торели је, због лоше финансијске ситуације овог ансамбла отишао из Италије. Пут га је даље одвео у Немачку где је добио намештење капелмајстора на двору Георга Фридриха II од Анзбах-Бранденбурга. Наредни подаци који сведоче о кретањима овог аутора, датирају из 1701. године када сам композитор пише о жељи и потреби да се врати у своју родну земљу и каже: „Oвдашњи лекари су ми саветовали да то урадим, због моје хипохондрије и меланхолије, која ме веома мучи”. Убрзо након тога, забележен је његов повратак у Италију, у сада новоформирани ансамбл базилике Сан Петронио, којим је управљао његов бивши учитељ, Ђакомо Перти. Ђузепе Торели је умро у Болоњи, 7 фебруара 1709. године. 

Oпус Ђузепа Торелија претежно садржи инструментална дела која су публикована у 7 збирки концерта, симфонија и соната, хронолошки поређаних. На тај начин може се пратити његов композиторски прогрес од конвенционалног стила раних камерно оријентисаних концерата и соната до експанзивнијих и снажнијих напора, и његових концерата који поседују равнотежу облика и садржаја, и сматрају се врхунцем умећа Торелијевог стваралаштва. 

Ауторка: Саша Тошковић