Музеј звука – Композиције Доминика Финоа

Фино је највероватније био француског порекла, јер га Ђироламо Кардано, у свом Теоностону, називао „Галусом”. Детаљи о његовом животу су непознати, али се зна да је већи део каријере провео у Италији и да је радио и на двору и у катедрали у Урбину. Пред крај живота боравио је у Лиону, где је и погубљен 1556. године због, како Кардано наводи, „хомосексуалних активности”.

Финоова музика је била штампана и позната савременицима који су га убрајали међу најзначајније композиторе тог доба. Наиме теоретичар Херман Финк је 1556. године ставио Финоа по значају иза Гомбера, Клеменса нон Папе и Крекијона, а испред Адриана Виларта на листи композитора које је описао као „најбоље, најузвишенија, најсуптилније и по мом мишљену, оне које треба опонашати”. Такође, неки писци су истицали да је Фино антиципирао Палестринин стил, наводећи да „без Финоа… Палестринина музика не би била могућа”.

До данас је остало сачувано преко деведесет Финоових мотета, поред две мисе, четири магнификата, два мадригала и око шездесет шансона. Његов стил највише личи на дела Николе Гомбера и базира се на богатом имитационом раду.

У емисији ћете чути Финоову мису Si bona suscepimus, засновану на истоименом мотету Клодена де Сермизија, који је компонован на текст из књиге о Јову. Фино је успео да задржи карактеристична формална решења мотета реконтекстуализујући их у јубилантни и озарени тон мисног ординаријума. Поред овог дела, представићемо и мотете за вишеструке хорове, који су Финоу обезбедили поштовање и наредних генерација. Наиме, његово иновативно коришћење дијалогизирања двоструког хора, претходи раскошним делима венецијанске полихоралне школе, с краја XVI и почетка XVII века.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић