Композитор месеца

Пролеће 1900. године Јан Сибелијус је провео на турнеји са Робертом Кајанусом и његовим оркестром представљајући публици у Стокхолму, Копенхагену, Хамбургу, Берлину и Паризу своја остварења, међу којима и ревидирану верзију Прве симфоније, која је на сваком од концерата топло примљена. Управо је изузетна рецепција овог дела била мотивација композитору да и током породичног путовања у Италију, у Рапало, започне рад на партитури своје Друге симфоније, инспирисане судбином насловног јунака Моцартове опере Дон Ђовани. И ово дело је са великим успехом премијерно изведено 8. марта у Хелсинкију, а речи критичара који су присуствовали биле су пуне хвале. Између осталих, Оскар Мериканто, фински композитор и пијаниста, истакао је да је Сибелијусова Друга симфонија превазишла чак и његова "најсмелија очекивања", док ју је критичар Еверт Катила оценио као "апсолутно ремек-дело". Након ових тријумфа, 1904. године Сибелијус је од Шведског позоришта добио поруџбину да компонује музику за сценски комад Пелеас и Мелисанда, симболистичке драме Мориса Метерлинка из 1893. године, која говори о забрањеној, осуђеној љубави насловних јунака. Сибелијусово остварење премијерно је, као 'позоришни догађај године', изведено на представи 17. марта 1905. у Финској, а том приликом и сам је дириговао оркестром. Потом је партитуру преобликовао као свиту у девет ставова и означио бројем 46 у свом опусу, а дело је временом постало једно од његових најпопуларнијих концертних остварења. Новембра 1905. године први пут је отпутовао у Енглеску, где је у Ливерпулу дириговао своју Прву симфонију и симфонијску поему Финландија, а ова дела дочекао је круг његових поштовалаца, међу којима су били Гренвил Бенток, Хенри Вуд и Ернест Њуман.

По повратку у Финску, Сибелијус је компоновао Виолински концерт у де молу, опус 47 и посветио га немачком виолинисти Вилију Бурместеру, који је требало дело да изведе у Берлину. Како је услед финансијских проблема био спречен да отпутује у Берлин, а Бурместер није био у могућности да дође у Финску, Сибелијус је одлучио да за премијеру ангажује Виктора Новачека, професора виолине на тадашњем хелсиншком Институту. Оригинална верзија дела представљена је 8. фебруара 1904. године. Међутим, како је композитор партитуру завршио тек неколико дана пре премијере, Новачек није имао довољно времена да се припреми, премијерно извођење Концерта није имало успеха. Увидевши недостатке, првенствено оне које су се односиле на солистичку деоницу, Сибелијус је начинио нову верзију дела, која је премијерно изведена 19. октобра 1905. године. Том приликом Рихард Штраус је дириговао Берлинским дворским оркестром, а као солиста наступио је Карл Халир, концертмајстор овог ансамбла, поново као замена Вилију Бурместеру, спреченом и овог пута да наступи. Извори истичу да је Бурместер био изузетно увређен што није свирао на премијери, да више никада није хтео да изводи ово дело.

Након што је почетком 1906. године провео неколико месеци у Паризу, Сибелијус се вратио у Финску, где је изградио кућу на свом имању у Јервенпеу, у близини Хелсинкија, и склопио пријатељство са уметницима локалне заједнице међу којима су били сликари Пека Халонен и Еро Јарнефелт, као и писац Јухани Ано.  Једно од првих дела насталих у ‘новом дому‘ била је и симфонијска поема Похјолина кћи, опус 49, заснована на женском лику из епа Калевала, „прелепој ћерки Севера", коју је композитор премијерно извео са Оркестром позоришта Мариински у Санкт Петербургу, децембра 1906. године.

 Уредница Ирина Максимовић Шашић