Предраг Крстић: Отвореност – Попер и окружење

Аутор истиче да његов рад представља покушај да се направи нека врста обрачуна са оним шта је преостало од Поперове идеје отвореног друштва, с акцентом на појму или метафори отворености. Крстић сматра да се верује да је постојала једна епохална тенденција окретања филозофије ка „отворености", тенденција коју Попер тематизује прегледније од других. Тај отклон од, пре свега, затворених филозофских система, који онда имају и своје друштвене импликације и своје политичке еквиваленте, отклон од несветог историцистичког тројства који за њега репрезентаује, мање или више коректно реконстурисана, трансферзала Платон-Хегел-Маркс, повезује га, по правилу и насупрот властитом саморазумевању, са тако удаљеним мислиоцима као што су, рецимо, с једне стране Бергсон, егзистенцијализам и неоромантичарска постмодерна струјања, а с друге, прагматизам, филозофска антропологија и Адорнова критичка теорија друштва. Поперова „отвореност", међутим, наглашеније од других инсистира на димензији омогућавања а не запречавања различитих могућности. То је смисао у коме се она разликује и од њених савремених (под)разумевања у делима, рецимо, Берлина или Агамбена, а у још већој мери од помодних "филозофија отворности" које отвореност своде на "доступност". Она се заснива и демонстрира на врло одређеном "негативизму", као оном методском приступу које се у равни визије друштва истрајно стара да пружи отпор патњи, злу, несрећи, а да не прописује оно томе супротно. „Тако схваћена отвореност отвореног друштва, уколико одбија чак и да се инсталира у позитивно профилисано заступништво, препознатљив је допринос једној филозофској традицији или једном филозофском менталитету, који остаје трајни противотров сваком беспоговорном детектовању антропополитичких закључености и пројектовању историјских неминовности", пише Предраг Крстић.

Чита Александар Божовић.
Уредница Оливера Нушић.