понедељак, 15. апр 2019, 22:20
Хроника Трећег програма
Прочитаћемо осврт Долорес Станојевић на „Пролећну изложбу” Удружења ликовних уметника Србије, као и текст Владиславе Гордић Петковић „Еутаназија бесног госта”, написан поводом књиге песама Ен Секстон „Новембар тела и календара”.
У Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић" у Београду 21. марта обележено је сто година постојања УЛУС-а (Удружења ликовних уметника Србије) и деведест година од отварања прве Пролетне изложбе сликарских, вајарских и архитектонских радова овог удружења. Том приликом свечано је отвoрена овогодишња Пролећна изложба и додељене су награде за сликарство, графику, скулптуру и проширене медије. Како нас обавештава Долорес Станојевић: „Златна палета" у области сликарства припала је Ервину Ћатовићу, признање за скулптуру „Златно длето" добио је вајар Вукашин Миловић, награда у области графике „Златна игла" отишла је у руке Лидији Анастасијевић, док је награду за „Проширене медије", која је установљена 2000. године, освојио Радомир Кнежевић, сликар који се бави и стварањем и аутентичних просторних конструкција од, наизглед, крхког материјала - врбових грана. После затварања у Београду, 13. априла, ова изложба ће бити приказана и у Музеју „Козара" у Приједору, Музеју Херцеговине у Требињу и галерији Мултимедијалног центра у Новом Пазару.
* * *
Књигу песама Ен Секстон Новембар тела и календара, у избору и преводу Владимира Стојнића, недавно су објавили Културни центар Новог Сада и Контраст издаваштво из Београда. У тексту „Еутаназија бесног госта" Владислава Гордић Петковић пише: „Снажан продор у лично емотивно искуство, говор о менталном здрављу, психичкој нестабилности, кризама, падовима, моментима таме и беса биће обележје поезије и других америчких песника који деле време и теме са Ен Секстон - Роберта Лоуела и Вилијама Снодграса, Џона Беримена и Силвије Плат. Интензивни стваралачки пут Ен Секстон добрим делом се утире у историјском и културном раздобљу, у којем још увек нема јасно дефинисане формалне родне равноправности, а неједнакост могућности је задата и готово па фатална. Тај пут не само да води кроз време у којем се женском ауторству отвара неупоредиво мање могућности него што их имају мушкарци писци, већ и у доба у којем су женске и мушке улоге и перспективе унапред уредно расподељене... Ен Секстон је поставила питање шта значи бити жена, не само зато што је то питање у време рађања конфесионалне поезије било само по себи револуционарно или банално: интензивно је промишљала и жлезде и звезде, и онтологију и етимологију, и биологију и едукацију. Она се бавила и телом жене, плодношћу и путеношћу, али је, као у песми Удвојена слика, проговорила и о репликацији идентитета."
Чита
Душица
Мијатовић.
Уредница
емисије Тања
Мијовић.
Коментари