Мери Даглас: Хотел „Квилу” – модел и метафора (2)

Крајем осамдесетих година прошлог века, неколико деценија након свог првог етнографског боравка у Демократској Републици Конго (некадашњи Заир), Мери Даглас је поново посетила народ Леле из области Касаи. Током путовања, она и њена пратња преноћили су у провинцијском хотелу „Квилу”, изграђеном у стилу који је ауторки на први поглед изгледао као умањена и скромнија варијанта „Шератона”. Испоставило се, међутим, да готово ништа од претенциозне опреме у хотелу није радило, али да је хотел, сам по себи, ипак функционисао веома добро: није било струје, али су собе биле снабдевене свећама; славине у купатилу нису радиле, али је када била напуњена свежом водом за личну хигијену, а било је и флаширане воде за пиће; с богатог јеловника могло се добити само једно јело, али је оно било веома укусно и сл. Другим речима, читав систем је, упркос свим недостацима проистеклим из недовољности инфраструктуре у држави, али и из недовољне повезаности с постојећом инфраструктуром, функционисао како треба.

Слику овог хотела Мери Даглас користи као „раскошну параболу” за теоријски рад у антропологији. Према њеном мишљењу, и у академском животу постоји нешто што би се могло назвати „Квилу-ефектом”, који се односи на „издвојеност, самодовољност, удобност на скромном нивоу и ексклузивност”. Наиме, с једне стране, антрополошка истраживања су се у толикој мери уско специјализовала за маргиналне (и маргинализоване) народе света, да у очима многих она и даље изгледа као дисциплина која није релевантна у условима индустријских друштава. С друге стране, друштвена теорија налази се у стању интензивног превирања и промена, и у друштвеним наукама постоји више чврсто утемељених централних комуникационих и дискурзивних мрежа у којима се непрекидно воде расправе које би непосредно морале да се тичу и антрополога – о солидарности, етици, ризику и сл. Али антрополози најчешће нису у довољној мери укључени у било коју од тих централних мрежа, те стога никако не би смели да буду задовољни снагом сопственог дискурса. Оно најбоље што друштвена теорија може да понуди није непримерено или неадекватно ни за промишљање друштава и култура којима се баве антрополози. Иако се не противи умереној „квилуизацији”, за коју сматра да може бити донекле корисна за једну интелектуалну дисциплину јер штити локалну аутономију, Мери Даглас указује на опасност да би антропологија могла да постане исувише затворена и изолована, те да би због тога могла да изгуби и способност да се делотворно бави својом традиционалном бригом за друштва која је наша сопствена цивилизација маргинализовала.

Овај текст први пут је презентован на предавању које је ауторка одржала у новембра 1988. године на годишњем састанку Америчког антрополошког удружења, а потом је објављен у часопису American Anthropologist крајем 1989, као и у књизи Risk and Blame, 1992. године.

Превод с енглеског: Милица Јеремић
Текст чита: Александар Божовић
Уредник: Предраг Шарчевић