Хроника Трећег програма

У филму Милошћу Божјом француски синеаста Франсоа Озон поглед усмерава ка монструозним злочинима католичког свештенства над најосетљивијим и најнемоћнијим делом своје заједнице – децом. Ово ангажовано дело инспирисано је истинитим догађајима у савременој Француској, када премештај једног већ увелико остарелог лионског свештеника покреће незапамћену и неочекивану лавину присећања и протеста. Горко и потресно остварење не досеже драматургију и квалитет својих сродних претходника (попут филмова Томаса Макартија Под лупом или Пабла Лараина Клуб), али и даље представља снажно сведочанство и опомену, те својеврстан позив на отварање херметично затворених религиозних институција, пише Дејан Петровић.

Узбудљиво филмско дело Адама Мекеја Човек из сенке заинтересованој публици приказује како је један просечан студент и нимало истакнути спортиста и прави музиловски човек без својстава, успео да се уздигне до границе апсолутне моћи, скончавши неславну каријеру као највећи и никада осуђени ратни злочинац 21. века. Биографски филм свежег и занимљивог стила прати свог јунака, Дика Чејнија, од раних радничких дана обележених алкохолом, насиљем и одсуством било какве смислене перспективе, преко случајног уласка у политичке воде и у републиканске редове, те његов брз и нагли успон и трајне везе са Доналдом Рамсфелдом.

* * *

У издању Факултета драмских уметности и Института за позориште, филм, радио и телевизију из Београда, недавно је објављена студија Музичко позориште као уметничка синтеза, чији је аутор редитељ и педагог Светозар Рапајић (1942). Како коментарише Радомир Путник, књига је настала као последица потребе да се у нашој теоријској мисли о музичком позоришту дефинишу или редефинишу не само постојеће одреднице, већ да се у њих унесу и нова значења чиме би оне стекле вишедимензионалност и вишеслојност који су проистекли из извођачке праксе током последњих педесетак година, пре свега у свету, а потом и код нас. Истовремено, уз основне постулате и теоријске премисе музичког позоришта, Светозар Рапајић пружа детаљну анализу појединих жанрова или облика музичког позоришта, ослоњену на њихов историјски развој. У првом делу студије аутор објашњава суштину музичког позоришта, као плодоносне али немеханичке синтезе свих театарских елемената, од музике до осветљења, док у каснијим поглављима анализира разноврсне појавне облике музичког театра, како и доприносе појединих стваралаца овом позоришном роду.

Чита Марица Милчановић.
Уредница емисије Тања Мијовић.