Годишњице – 160 година од смрти Корнелија Станковића

Како то каже Властимир Перичић, значај овог аутора, који је живео кратко, непуних 35 година, је у чињеници да је „трасирао пут којим ће се спрска музика кретати током следеће половине XIX века. У правом смислу те речи, задојен романтичарским духом, Корнелије Станковић је сматрао да музичко стваралаштво образованог, грађанског, слоја треба да се заснива на народној музици и тај уметнички идеал је пренео на ствараоце наредне генерације – Јосифа Маринковића и Стевана Мокрањца – који ће га коначно и реализовати”.

Корнелије Станковић, рођен 1831. у Будиму, је током четрнаест година активног бављења компоновањем, оставио иза себе дела писана у оним жанровима који су одговарали стремљењима српског грађанства XIX века у Аустро-Угарској, окренутог идеји националног буђења и препорода. То је, другим речима, значило да је Станковић предано радио, вођен Вуковим узором, на сакупљању и бележењу народне традиције, коју је потом обрађивао и презентовао у музичким формама блиским грађанском слоју као што су песма, клавирска минијатура, односно хорска музика, како она световна, тако и она духовна.

Како се наводи у литератури, Корнелије Станковић је записивању српских народних мелодија приступио „дубоко уверен у изузетну вредност аутентичног фолклорног наслеђа и на световном и на духовном подручју, сматрајући да се српска уметничка музика мора изградити на основама народне. Таквим ставом, који и речју излаже у предговорима својих збирки, Станковић се изјаснио као присталица идеологије националних школа, словенског романтизма, што је одговарало и стремљењима тадашњег младог национално освешћеног спрског грађанства и његове интелигенције”, закључак је у Лексикону југославенске музике.

Корнелије Станковић је често концертно наступао и наилазио је на одличан пријем публике. Тако је после једног концерта у Сомбору 1856. године анонимни критичар записао: „На лицу сваког присуствујушчег родољупца могао се читати израз народнога поноса и дике, што имамо у струци музикалној таквога уметника као што је господин Станковић...” На овим концертима, најчешће је наступао заједно са сликаром Стевом Тодоровићем. У то доба Тодоровић је био и цењен као певач-аматер, кога је управо композитор учио певању и наговорио да са њим јавно музицира.

За настанак Станковићевог клавирског опуса од пресудне важности је био његов боравак у Бечу где је студирао музику на Конзерваторијуму код познатог теоретичара, оргуљаша и композитора Симона Зехтера. Овај педагог је био учитељ познатих пијаниста-виртуоза попут Сигизмунда Талберга или Теодора Лешетицког, тако да је у његовој класи и Станковић стекао пијанистичка, али и композиторска знања, везана пре свега за свет салонске музике и бриљантне пијанистичке минијатуре.

Посебан значај за српску музику и њен даљи развој јесте Станковићево бележење српског народног црквеног појања, које је до њега преношено искључиво усменим путем. Пут Корнелија Станковића на бележењу и хармонизовању народне црквене музике, али и на стандардизацији ове праксе као употребне у самој цркви, био је трновит. Своју Литургију, фрагментарно је представио 1855. године у сали бечког Музикферајна, што је био догађај који данас има историјски значај, с обзиром на то да је то био први пут да је српска црквена музика ступила на концертни подијум. Бечка критика, како то извештава часопис „Србадија”, је изузетно позитивно и похвално дочекала овај „спрски духовни концерт” и оно што је на њему чула, приметивши аутентичне искре побожности у самом музичком материјалу, али и Станковићевим хармонизацијама. По доласку у Београд, 1863. године, бива изабран за хоровођу Првог београдског певачког друштва уместо Милана Миловука, који ће му постати један од најважнијих противника. Наиме, Миловук се залагао за, како се то називало, „космополитски” приступ црквеној музици, за разлику од Станковића који је желео да се она базира на народном стваралаштву, односно да буде јасно национално обојено.

У предговору штампаном издању Литургије из 1862. године, Станковић тако записује: „Ту дакле наш народ са своим појањем далеко стоји изнад свију других народа, кои нису толико срећни да имају своје народно појање, а то ће рећи кои не поју своим природним, него оним гласом, кои им је вештина створила. Нека је вредност вештачког појања са вештачког гледишта велика, али се од њега иште још нешто веће, а то је, да је оно и народно, јер само је онда оно што треба да је. Као год што је наука Христова висока и пуна тајне, али је њу Спаситељ наш просто у алегоричким приповеткама казивао, јер је само тако могла прионути за свако људско срце: тако и појање мора бити просто, мора за свачије срце бити удешено”, речи су Корнелија Станковића.

Од 1864. године, туберкулоза од које је боловао Корнелије Станковић је узнапредовала, те је композитор морао да прекине све своје планове, као што је оснивање прве музичке школе у Београду између осталих, али и пут у Русију како би тамо проучавао црквено појање. Месец дана пре смрти, почетком марта 1865. године, Станковић добија и позив од српске владе да напише нову химну земље на стихове Јована Јовановића Змаја, међутим Корнелије Станковић је био превише слаб да би се прихватио посла, те је овај позив послао свом учитељу Зехтеру. Сахрањен је у родном Будиму, одакле ће касније његови посмртни остаци бити пребачени у Београд.

Уредница Ксенија Стевановић