Хроника Трећег програма

Бавећи се разноврсним хигијенама ума, темама кризе и побуне, те нестабилностима микрозаједнице о чему данас књижевност можда заморно много расправља, изгледа да пропуштамо да се упитамо шта ће и како сачувати ваздух, воду и тло, тако неопходне да настану наративи. О потреби за чистоћом једног окружења ваља мислити у кључу имагинације и демографије, економије и лингвистике, социологије и психологије подједнако: екокритика и књижевна екологија то чине бавећи се загађењем колико и историјом окружења, људском природом и свим оним што ствара њену потребу да сања идеално станиште које на јави континуирано контаминира. Чини се, међутим, да је најмање речи и бриге одвојено за црну мајку земљу и црне душе на њој баш тамо где је најпотребније супротставити се „мору невоља". У Саболшчаку, имагинарном међимурском селу у којем се одиграва већина догађаја из романа Циганин, али најљепши (који је у Хрватској објавио издавач „ОцеанМоре" 2016. године, а у Србији Књижевна радионица „Рашић" 2017) нестају они који имају превише живота, а појављују се они који га имају мало; у то би макар главна јунакиња Милена желела да нас увери, помало правдајући своје животне поразе. У роману Чрна мати земла (који је у Хрватској објавио издавач „Алгоритам" 2013, а у Србији опет Књижевна радионица „Рашић" 2017. године) једна од пет наоко споредних тема, која је изронила из магистралне тематске доминације различитих потискивања, склањања, затрпавања, тиче се духова, наративизованих најпре као вапај дечје подсвести а потом, у самој завршници романа, као агресија пробуђене историје, пише Владислава Гордић Петковић.

Уредница емисије Тања Мијовић.