понедељак, 01. окт 2018, 22:25
Хроника Трећег програма
Можете пратити осврт Љиљане Ћинкул на изложбу радова Милана Сташевића „Повратак почетку”, а потом текст Срђана Вучинића „Сликање и сневање”, написан поводом слика Михаила Ђоковића Тикала и Милана Туцовића из колекције слика Милутина Живковића.
Циклус радова Милана Сташевића Повратак почетку, који је недавно постављен у Кући легата у Београду, настајао је током протекле декаде и први пут је изложен као целина. Како коментарише Љиљана Ћинкул, концепција Сташевићевих „белих" слика заснива се на процесу грађења ликовних вредности у самој класичној препаратури која се наноси на платно у више слојева. Та подлога се глача до утиска мермера да би на њој аутор радио цртеже тушем и пером. На сличној подлози настају цртежи перфорираним тачкама, као и рељефно цртање густом, обојеном препаратуром. И овога пута одређен идејни и ликовни програм, солидна сликарска култура и стваралачко искуство део су дискурзивног Сташевићевог система. Визуелној поставци додати су фрагменти текста Милорада Беланчића, философа и Сташевићевог пријатеља преминулог прошле године.
* * *
Током лета у Модерној галерији Ваљево представљена је колекција Милутина Живковића - човека деценијама везаног за уметност, који се од своје везаности за филм и музику, кретао ка откривању нових предела у српском фигуративном сликарству.
Ова колекција садржи важна дела неких од наших најрелевантнијих савремених сликара, а посебно се издвајају пажљиво биране и заокружене збирке Михаила Ђоковића Тикала и Милана Туцовића. Како у свом тексту „Сликање и сневање" пише Срђан Вучинић: „за разлику од жанровске фантастике, која је махом обликована споља наметнутим конвенцијама и матрицама, ониричка фантастика садржи у себи клицу слободе, спонтаности и непоновљивости. У њој је увек похрањена могућност новог, и за самог уметника изненађујућег микрокосмоса сневача. Mада обојица припадају ониричком типу фантастике која код њих преовлађује, њихова дела одражавају два потпуно засебна и самосвојна, на властитој логици саздана света. И док је у Тикаловој уметности сан првенствено кошмар, једна врцаво разиграна ноћна мора јединке, а можда још више људске врсте - дотле је код Туцовића реч о поетизованом архиву и документу, о сневању као Нојевој корабљи кишовског или борхесовског кова".
Уредница емисије Тања Мијовић.
Коментари