понедељак, 20. авг 2018, 20:20
Хроника Трећег програма
Емитоваћемо осврт Дејана Петровића на филмове Кирила Серебрињикова „Лето” и Ање Кофмел „Крис Швајцарац”, приказане на 24. Сарајево филм фестивалу одржаном од 10. до 17. августа, а потом текст Фате Егановић „Психослајдови или Чарли Чаплин поново игра у (пост)модерним временима”, написан поводом књиге песама Горана Живковића „Психослајдови”.
Са 24. Сарајево филм фестивала, који је одржан од 10. до 17. августа, Дејан Петровић издваја остврерње Кирила Серебрињикова Лето, филм о рок музици у Русији седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века, као и друштвено-ангажовано дело Ање Кофмел „Крис Швајцарац" о новинару настрадалом у рату у бившој Југославији.
У филму Лето Серебрињиков се представио у необичном издању, без гневног и бескомпромисног обрушавања на бројне аномалије руске стварности, а такође и без снажне религијске компоненте; насупрот томе, реч је о биографски интонираном делу, које обилује и аутобиографским моментима. Гледаоцу заинтересованом за зачетке рок музике у Русији ово остварење пружа обиље задовољства и суптилно евоцирање духа времена када се чинило да се музиком осваја слобода.
Докуметарац Крис Швајцарац Ања Кофмел је посветила свом рођаку Кристијану Виртенбергу - младом, талентованом и надасве надобудном швајцарском новинару, који је после успешног извештавања о сличним сукобима у Намибији и Јужноафричкој републици, одлучио да у октобру 1991. оде у Загреб у сусрет причи своје каријере. Из непознатих разлога и под неразјашњеним околностима, Крис се у неком моменту придружује „Првој међународној бригади", састављеној од такозваних „паса рата" са Едуардом Флоресом Ћиком на челу, и као припадник те организације гине. Изузетно интригантно остварење које широј публици приказује непознате детаље, упркос ауторкином скромном и прилично лимитираном познавању локалне ситуације.
* * *
Издавачка кућа Трећи трг из Београда недавно је објавила збирку поезије Горана Живковића Психослајдови, књигу која, према речима Фате Егановић, отеловљује праву меру између уметникове интуиције и његовог заната (оличеног у употреби поетских и методолошких поступака не само поезије, већ и прозе и филма). У Психослајдовима се неће посматрати стварност, него ће се она осећати као антиутопијска, кошмарна, иритантна, апсурдна, црнохуморна, и то из перспективе свог хроничара - мушког субјекта, који је много ближи прозном и филмском јунаку него лирском субјекту. А сам наслов Психослајдови сведочи о мултимедијалној димензији овог дела које је структурисано у пет целина: „Тестаменти града", „Ничији таоци", „Сви ме мртви у Нишу знају", „Избачен с друштвене мреже" и „Шок терапија". Целине су испуњене песмама као покретним сликама што чине филм о духу времена из душе и главе једног миленијалца. Ова књига својом особеном естетиком израза и мултимедијалним приступом сведочи дубоко и тачно о стварности из које потиче, на начин који поезију изнова потврђује као непрекидну свежину света. Колико год визија света у Живковићевим песмама била антиутопијска и трагична, тон читаве збирке је ипак константно ведар и смехован што и јесте замка у коју нам осмех често бива ухваћен и тамо залеђен.
Уредница емисије Тања Мијовић.
Коментари