Хроника Трећег програма

У студији о тројици постмодерниста - Џону Барту, Роберту Куверу и Ишмаелу Риду, Сања Шоштарић без устезања признаје да би њена тема и њене тезе лако већ могле бити анахроне и неактуелне, па тако и одбачене. Постмодерни лудизам и револуционарна снага текстова поменутих писаца остали су у сенци Вонегата, Пинчона и Доналда Бартелмија, осуђени да буду више експликативни примери у теоријским књигама о америчком постмодернизму него лектира читалачке и научне публике. Но ауторка не одустаје, и њена је књига као производ тог неодустајања важна линија одбране оне уметности која жели да прошири границе игре, а не да се самерава квадратури своје тамнице. Исто тако, записи о тројици писаца на крају њене студије поражавају тиме што откривају колико је заправо мало тога од америчког постмодернизма допрло до бивше Југославије. Дошло је време поновног похода постмодернизму, и књига Играм се, дакле постојим отвара том походу макар стражња врата, пише Владислава Гордић Петковић.

Рат није само на животу и опусу Дубравке Угрешић извео дубок рез: распад Југославије био је, упозорава Сања Шоштарић, налик хибридном постмодерном делу, те управо зато у постратном и постјугословенском простору треба дати реч апостолима постмодерног лудизма. Тај танго, који игра Сања Шоштарић враћајући се у време за које се, мерено савременим диктатом потражње, чини да никад није било мање актуелно ни мање атрактивно, јесте можда и танго смрти, али оне продуктивне смрти из које се рађа Угричићева метазвер, заробљена у тржном центру, све трагајући за елисом, Басарином, или Антонионијевом, свеједно.

Уредница емисије Тања Мијовић.